(„Откуцаји душе“ – афоризми, „Алма“, Београд, 2026)
Др Слободан Џудовић познат је јавности као врхунски дечји хирург и ортопед, спортски лекар и човек који је бринуо о здрављу становника београдског ЗОО врта. После књиге „Капање душе“, за коју је добио награду „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије, пред читаоцима је његова нова збирка афоризама „Откуцаји душе“.
Већ самим насловом књига успоставља везу са претходном: од „капања“ до „откуцаја“ – од тихих излива осећања до ритмичног пулса мисли. Сваки афоризам је попут једног таквог откуцаја: кратак, прецизан и снажан. Али Џудовић сада проширује тематски и изражајни простор. Његова нова књига има мање непосредне политичке сатире, а више филозофског промишљања, животног искуства и моралних питања.
Џудовић пише као човек навикао да постави тачну дијагнозу. Његово перо понекад делује као скалпел: засече тамо где боли, али не да би повредило, већ да би открило и, ако је могуће, исцелило. Зато су његове мисли истовремено сатиричне, мудре, опомињуће и хуманистичке.
Аутор је вешт у игри речима, парадоксу и преобликовању познатих изрека. У афоризму „Он је члан странке од оснивања. И тако већ неколико пута“ једноставна реченица постаје прецизна дијагноза политичког конвертитства. У другом, „И минорни порез на глупост, енормно би повећао буџет“, хумор се претвара у сатиричну математику нашег времена.
Ипак, највреднији слој књиге чине афоризми који превазилазе дневнополитички тренутак. „Ко стави прст на чело, не упире га на друге“ јесте мала лекција о самокритици, док мисао „Човек је променљива величина. И док се смањује, може да расте“ говори о могућности духовног узрастања упркос пролазности.
Посебно место имају теме истине, лажи, речи и ћутања: „Ко уме да слуша, тај зна и да ћути“, као и мисли о старењу, усамљености, љубави, браку, мудрости и људским слабостима. Ту Џудовићев афоризам понекад готово прераста у лирску рефлексију.
Збирка је тематски организована у целине чији су називи већ поетске слике – „Комешања у сенци“, „Јутрења у магли“, „Шта то носи Сава“, „Сунцокрети и жрвањ“. Мотив сенке, посебно, добија шире друштвено и егзистенцијално значење: „Ко нема сенку, живи у сенци.“
„Откуцаји душе“ показују да афоризам није само кратка форма која треба да нас насмеје. Он може бити и морални путоказ, филозофска белешка, животна поука и тренутак самоспознаје. Џудовићеве мисли не траже од читаоца само да их разуме, већ да их доврши сопственим искуством.
После хирурга који је спасавао животе, добили смо писца који покушава да сачува здрав разум. Његови „Откуцаји душе“ зато нису само збирка духовитих реченица већ вредан прилог савременој српској афористици – књига у којој кратка реч често рађа дугу мисао.
Александар ЧОТРИЋ