(Шест деценија од одласка Станислава Јежи Леца)

Ове године навршава се шездесет година од смрти пољског афористичара Станислава Јежи Леца. Велики мајстор кратке форме рођен је 1909. у Лавову, преминуо је у Варшави 7. маја 1966,  а у октобру те године у Крушевцу је, у издању „Багдале“ објављен избор његових афоризама, под насловом „Неочешљане мисли“, у преводу Уроша Гловацког, који је и аутор поговора у књизи.

А.Ч.

ОДГОВОРНОСТ ЗА РЕЧ

Аутор „Неочешљаних мисли“ Станислав Јежи Лец родио се у Лавову 1909. у породици интелектуалаца. Студирао је права и од ране младости бавио се писањем. Припадао је поколењу литерата левичара који су двадесетих година двадесетог века тражили властити пут, борили се за правду и нову етику. Већ 1928. Лец сарађује у многим напредним часописима („Levar“, „Szpilki“ и др.) и увелико је познат као писац поетских минијатура. Његова дубоко хуманистичка и увек актуелна сатирична мисао била је кост у грлу ондашњих малограђана. Васпитаван на најбољим традицијама пољске песничке школе, представљао је квинтесенцу духа нације. Он је својим земљацима поново откривао свет. Још онда његово стваралаштво карактерише лапидарност и изузетна одговорност за реч. Од тог креда неће одступати целог свог живота. До до Другог светског рата издаје три књиге песама: „Боје“ (1933), „Зоолошки врт“ (сатиричне песме, 1935) и „Патетичне сатире“ (1936).

Леца рат затиче у Лавову. Немци су га по заузећу града депортовали у концентрациони логор. Два пута је вођен на стрељање и оба пута му успева да побегне. У окупираној Варшави долази у додир с Покретом отпора. Одлази у партизане и у Прушкову уређује конспиративни лист Народне армије. У току рата добио је чин мајора и многа висока одликовања. Поетски докуменат из партизанског живота је књига „Бележница са поља“ (поезија, 1946). У послератном периоду је врло активан. Дуго година уређује сатирични лист „Szpilki“. Peђају се наслови нових књига: „Шетња циника“ (сатире, 1946), „Живот је шала“ (епиграми и сатире, 1948), „Нови стихови“ (1950), „Јерусалимски
рукопис“ (песме, 1956), „Неочешљане мисли“ (афоризми, 1957, друга серија 1959), „Ругам се и питам за пут“ (1959), „За Авеља и Каина“ (1961), „Потерница“ (песме, 1963) и још хрпа „неочешљаних мисли“ расута у свим бројевима књижевног листа „Културни преглед“ и часопису за питања театра „Дијалог“.

Приликом свог боравка у Варшави имао сам срећу да лично упознам Станислава Јежи Леца. Кад је чуо да сам Југословен, преко лица му се разлио осмех. Мој покушај да конвенционалним фразама заподенем разговор о његовом стваралаштву, Лец је прекинуо бујицом похвала о нама Југословенима. Ухвативши ме под руку, предложио је да мало прошетамо по Старом граду. Трудећи се да идем у ритму његовог мало гегајућег хода, отворих четворе уши. Лец је повремено жовијално прекидао свој монолог дајући ми кратка обавештења о грађевинама на Тргу Старог града. Затим смо свратили у 400 година стару Фукјеровску винарницу. Лец ми је лирски духовито причао како северњаци жуде да отпутују на југ, а јужњаци на север. Мада је врло сконцентрисано водио разговор, његовом оку ништа није промакло од онога што се око нас дешавало. После извесног времена требало је да иде на ручак. Отпратио сам га до куће. Успут је рекао: „Смех карактерише једино човека, зашто онда тако често плачемо?“ Касније овај афоризам нисам нашао у „Неочешљаним мислима“. Можда га је за мене измислио? На растанку ми је пожелео све најлепше и позвао да га свакако посетим наредних дана. Ушао је у капију зграде негде прекопута високог стуба на коме је статуа краља Зигмунда III. Да би дошао до свог стана, морао је да се испне на висину краљеве главе или још више.

Нисам га посетио и више никада нећу моћи да исправим своју грешку. Станислав Јежи Лец је умро 7. маја 1966. године.

Урош ГЛОВАЦКИ

ЛЕЦОВИ АФОРИЗМИ

Неки писци остављају утисак да су почели да пишу само зато што не знају шта хоће да кажу.

Нема свако срећу да буде жртва, неко се мора задовољити улогом џелата.

Земља је тачка под знаком питања.

Из сломљене кичме расте психичка грба.

У опасним временима не излазите из себе, ту ће вас најлакше наћи.

Живи данас ако живот не можеш да одложиш за неки други пут.

Пун сам оптимизма; човечанство је прекршило моралне законе, па зашто не би било у стању да крши и законе физике?

Како донети најправеднији суд о некој држави? Најједноставније је на основу њеног правосуђа.

Као пас је служио, као пса су га убили.

У њему је велика празнина, испуњена до врха ерудицијом.

Само неки од нас уче на грешкама других, остали морају бити оригинални.

Слово закона треба да буде у азбуци на првом месту.

Не седај за трпезу с људождерима – можеш да се нађеш на њиховом менију!

Не говори лоше о човеку – он те слуша.

Можете се наћи на дну а да нисте достигли дубину.

Чувајте се, овај критичар умаче нож у мастило!

Не ходај по утабаним путевима – оклизнућеш се!

Буди свој министар унутрашњих послова!

Никад не отварај врата онима који их отварају и без твоје дозволе!

Стреми ка ловорикама! Али не на туђој глави.

Ако желиш да сакријеш лице, иди го!

Где је смех забрањен, не сме ни да се плаче.

Иза сваког угла су нови правци.

За сумњу је потребна одлучност.

Људи од гвожђа не осећају ланце као страно тело.

Рушимо Бастиље пре но што се изграде!

Када у сузе упадну капи крви, све постане ружичасто.

Постоје писци непреводиви на стране језике. Њих је могуће мирно пропагирати у иностранству.

Риба је крива што је загризла удицу – то је туђе власништво.

Ко је први схватио значење вица, још има времена да се претвара да га није разумео.

Људима који ћуте не можеш одузети реч.

И лудачка кошуља мора одговарати величини лудила.

Хуманизам ће надживети људски род.

Зар је то заиста чудно? Људи поштовани као богови стварно током времена губе људске особине.

Не показуј зубе кад њима цвокоћеш!

Избор афоризама
Александар Чотрић