Nada Karadžić
DIJALOG S MOZGOM

Izdavač
ASoglas d.o.o. Zvornik

Za izdavača
Dejan Spasojević

Recenzija
Milko Stojković

Priređivač i lektor
Marija Ranđelović

Tehnička priprema
Srđan Čabrilo

Štampa
ASoglas d.o.o. Zvornik

Tiraž
200

Godina: 2025.

Izbor aforizama

Pravda je odsutna. Sudiće joj se u odsustvu.

Prodali smo zemlju. Ostalo nam je podzemlje.

Kad žena sanja nove cipele
muškarac je budi da ne kupi dva para.

Dobila sam vagu koja govori.
Bolje bi joj bilo da ćuti.

Kad dođe đavo po svoje neka povede i ove naše.

Čovečanstvo je toliko napredovalo
da je stiglo na kraj ljudskosti.

Sve nam je top samo smo mi prazna puška.

Kad žena živi u oblacima,
muškarac joj dođe kao elementarna nepogoda.

Uzalud neki peru ruke.
Daleko su od obraza.

Kod lekara ne idem iz verskih razloga.
Ništa im ne verujem.

Ne brinite za slobodu medija.
Sve je pod kontrolom.

Nije tačno da nisam dorasla.
Prerasla sam sebe za tri konfekcijska broja.

Da bi u politici bio neka vaška
moraš se roditi kao gnjida.

Stogodišnji rat su vodile žene. Zapričale su se.

Mi smo muzikalan narod.
Nama svako može da diriguje.

Lakše je podviti rep nego ispraviti kičmu.

Puna su nam usta demokratije.
Ne smemo da zinemo.

Kako znaš da si ostario? Zaspiš u sred svađe.

Život je pred nama. Još samo da ga stignemo.

Ne prekidaj ženu dok priča,
neće znati gde je stala, pa će sve ispočetka.

Ponudila je doktoru kovertu.
Odmah ju je primio.

Nije lako braniti otadžbinu.
Treba je prvo oteti od domaćih izdajnika.

Sviđa mi se jedan doktor.
Samo da i on nije pacijent!

Kad neko umre svi se pitaju šta mu bi,
za života ga niko ništa nije pitao.

Recenzija
MONOLOG ZA DIJALOG
ili
MOŽDANE SEVALICE

Živeti u Srbiji znači živeti satirično kao nigde drugde.
Deo žitelja su satiričari i oni koji ih razumeju i podržavaju,
a drugi deo, na žalost još uvek veliki broj, su oni na koje se
satira odnosi. Tih drugih opet ima jedan deo koji svesno
neće da razume, iz sitnosopstveničkih interesa, zašto
su prst i reč uprti u njih i onih koji nemaju DIJALOG
S MOZGOM, kako bi rekla Nada Karadžić, pa pitaju
satiričare: zašto se ne bavite nečim korisnijim, ali su oni i
najmanje bitni za ovu našu priču.
Satiričar se prvo rađa, a onda ga nadograđuje
malograđanština, velikonacionalizam, pohlepa. Oblikuje
ga život, ne ume ni da ćuti niti ima prava na ćutanje.
Bili smo mnogo puta u prilici da čujemo: „Odličan
aforizam ali nije smešan.” Njima nećemo, jer ne vredi,
objašnjavati zašto uspešan aforizam ne izmami smeh nego
gorčinu.
E, ova Nadina aforistična „šarenica” je skrojena po
svačijem ukusu. Kažem šarenica jer sam podržao njenu
ideju da svoja peckanja, ali više britke poput sevalice
oštroumnosti ne svrstava po tematskim celinama, pa na
taj način razbija monotoniju dugog čitanja istovrsnih
aforizama, i u isto vreme i sebi i čitaocu daje preko
potreban predah uz lekoviti osmeh posle gorke pilule
aforizma koji žigoše našu svakodnevicu.
Nada Karadžić se svojom lucidnošću, razigranošću
duha i kvalitetom svrstala u sam vrh žestokih dama
srpske satire koje daju posebnu boju i dimenziju srpskom
satiričnom stvaralaštvu i na svetskom nivou. Uz sve to
moramo znati da je Nada vrsni pesnik ljubavi svojim
titravim i talasastim sonetima, ali i pripovedač koga ne
odbijaš i ne ostavljaš za sutra bilo da to priča kroz humor
ili setno pamćenje.
Nadini aforizmi imaju jednu specifičnost koja ih
odaje da su pisani ženskom rukom, to je izbor reči, ali i
način, kojima se kazuje misao, ali to ne čudi ako znamo
da je Nada vrsna pesnikinja lirike, pa se ta njena pesnička
duša oseća i u satiri, ali naravno to ne umanjuje njihovu
ubojitost niti ublažuje satiričnu oštricu koja je poželjna i
neophodna za satiru. Sve to daje njenom radu posebnu
prepoznatljivu boju, čini je originalnom što je i cilj svih
koji stvaraju bilo u umetnosti ili nekoj drugoj oblasti.
Objaviti knjigu od četiristotine pedeset aforizma?!
Čudi me da joj neki tamo „nadležni” do sad nisu
sročili kaznu, ili bar opomenu, za prekoračenje brzine
razmišljanja. Možda i bolje po njih da ih naša, naši su
svi koji se ne mire sa postojećim, satiričarka ne ostavi
zabezeknute u prašini svoje galopirajuće brzine.
DIJALOG S MOZGOM, pa jedna od najlepših
definicija aforizma koje sam čuo.
Nada ne bira teme, one se same nameću, to jest
nameće ih život, a ona ih samo žigoše iz razloga što su
trn u oku. Ona prstom upire u trulo, nedostojno, lažno,
nemoralno, neljudsko. Njene aforizme ne možemo čitati
kao humor bez obzira što ga ona itekako ima, jer često
je iza tog osmeha gorčina, a ta doza smeha nam pomaže
da lakše podnesemo surovu stvarnost koju nam, nosi
veliki tehnološki napredak koji ne prati istim korakom
čovečnost.
Ljudi koji se bave satirom, pa i Nada, su rođeni
butovnici, i dobro je što ih ima, jer od onih drugih i ne
zavisi napredak čovečanstva, a sad hoće li ovi nepomirljivi
pomaknuti svet napred ….
Bunt kroz Nadina razmišljanja.
Protiv sredstava informisanja koja često služe
radi ostvarivanja ličnih ciljeva koji nisu uvek časni ni
bogougodni:
„ČEMU SLUŽE NOVINE? ZA POTPALU.”
Pravde i istine kojima su puna usta političarima
samo u predizbornim kampanjama i govorima na
mitingovanjima:

„PRAVDA NIJE DOSTUPNA.
POZOVITE MALO SUTRA.”
Nadin poziv čoveku da ispravljanjem kičme odbrani
svoje dostojanstvo i ponos:

„LAKŠE JE PODVITI REP
NEGO ISPRAVITI KIČMU.”

Bunt protiv prividnosti demokratije:
„IMAMO TEŽAK IZBOR. BIRAMO JEDNOGA.”
O prividnosti da se i mi mali nešto pitamo,
odlučujemo, rešavamo:
„GLASAMO, A OD GLASA NI ABER.”
O demokratiji koja je postala potrošena reč, namerno
kažem i ponavljam reč i ništa više, ali i o tako gromoglasno
poarčenim parolama o slobodi govora:

„PUNA SU NAM USTA DEMOKRATIJE.
NE SMEMO DA ZINEMO”.
Nadino zapažanje uz razočarenje da smo često
„tanki” kada je najbitnije, ali ne iz gluposti već iz naivnosti
i lakovernosti.
„KAMEN MUDROSTI JE NAŠ KAMEN SPOTICANJA.”

Kroz sve aforizme Nade Karadžić, posmatrali ih
pojedinačno ili kao celinu, provlači se kao lajtmotiv
svetlost, jedna koja dolazi sa cilja kojem nas vodi i druga
kao videlce koje ona nosi u sebi za sve nas.
Ako je za satiru potreban nepomir koji dolazi
iz gorkog kao njenog glavnog sastojka, a za život
hleb, zagrljaj i naravno smeh kao začin da ostanemo
normalni, onda Nada Karadžić ima sve to. Nekad
ga sipa šakom i kapom, nekad vrhovima prstiju,
najčešće šaleći se na svoj račun ili na račun ženskog
roda, što bi pisano iz muškog pera drugačije zvučalo.
Pa da je čujemo:
„NIJE TAČNO DA NISAM DORASLA.
PRERASLA SAM SEBE
ZA TRI KONFEKCIJSKA BROJA.”

„DOBILA SAM VAGU KOJA GOVORI.
BOLJE BI JOJ BILO DA ĆUTI.”
„MUŽ I ŽENA RAZGOVARAJU.
ON ĆUTI.”
Živa nam bila i vazda te slušali i čitali.

Milko Stojković
maj, 2025.