Александар Чотрић (1966) је објавио нову збирку афоризама под насловом „Из дна душе“ („Алма“, Београд, 2025).

У деветој књизи сатиричних афоризама овог аутора налази се око четири стотине размишљања о нацији, политици, политичарима, странкама, изборима, кампањама, власти, опозицији, криминалу, полицији, судству, безбедносним службама, медијима и другим темама.

Књига је настајала у протекле четири године, а коначан избор за књигу сачинио је афористичар и антологичар Јово Николић. Рецензент књиге је руски универзитетски професор др Александар Михајлович Камчатнов који указује да „Чотрићева способност да уклопи мудрости у кратке и жустре форме чини књигу лаком за читање, али и дубоком за разумевање“.

„Аутор не само што нас хумором подсећа на важне ствари већ нас и подстиче да се запитамо о сопственим вредностима и изборима“, напомиње Камчатнов и додаје да је „’Из дна душе’ књига која ће привући како љубитеље хумора тако и оне који траже трајније и општије поруке о друштву, етици и људској природи“.

Ова књига, по његовом мишљењу, „представља упорну потрагу за смислом и правдом у свету који често делује хаотично“.

„Чотрић својим стваралаштвом остаје доследан у намери да нас усмерава на промишљање, а не само на хумор. Сваки афоризам подсећа нас да смо, бар у неком смислу, сви део великог друштвеног театра у којем често играмо улоге које нисмо изабрали.

И на крају, нема бољег савета за оне који читају ову књигу од афоризма Станислава Јежија Леца:

’Смејте се до суза! Савет оптимистима и песимистима!’, поручује рецензент.

Насловну страну књиге осмислио је карикатуриста и илустратор Тошо Борковић.

АФОРИЗМИ ИЗ КЊИГЕ „ИЗ ДНА ДУШЕ“

Просечна српска породица има три члана. Баш као и просечна српска странка.

Он је поштен, частан и искрен човек. Речју, није за политику.

Неки криминалци постају угледни политичари, а неки политичари постају угледни криминалци.

Они три пута провере информацију пре него што објаве лаж.

Брзина је веома важна у данашњем новинарству. Лаже нас ко пре стигне.

Кад грађани поткупљују власт, то се зове – мито. Кад власт поткупљује грађане, то се зове – избори!

У скупштини не само што се добро једе него се, судећи по неким дискусијама, добро и пије.

Власт би била опозиција да опозиција није била власт.

Власти не требају мислиоци, јер зна шта јој мисле.

Они који се боре за интересе грађана, спречавају грађане да се изборе за своје интересе.

Све је по глави становника, мада ни леђа нису поштеђена.

После избора је добио прилику да покаже шта зна. А прилика чини лопова.

Да је полиција увек уз свој народ, види се и по броју полицајаца убачених међу грађане.

Некада су одређени људи књиге читали по службеној дужности, а данас их – пишу.

Лидери опозиције недовољно су познати јавности, али зато безбедносне службе знају све о њима.

Понекад суд дође до истине. Много чешће истина дође до суда.

Осудили су га без кривице. Ко му је крив што није крив?!

Он је у својој партији од почетка био сумњив. Једини је имао легално стечену диплому.

Знање је моћ – да сте немоћни пред незналицама.

Конзилијум лудака закључио је да је психијатар безнадежан случај.

Да би нешто постигао, мораш да будеш досадан. Штета је што се те девизе држе и неки писци.