Povodom objavljivanja Antologije satire i aforizma
(Jovan Ljuštanović i Ljiljana Pešikan Ljuštanović,
Matica srpska, Novi Sad, 2025)

Odluka Matice srpske da u svoju antologijsku ediciju „Deset vekova srpske književnosti“ uvrsti Antologiju satire i aforizma za svaku je pohvalu. Izgledalo je u startu da je i izbor priređivača Antologije adekvatan i da će povereni zadatak ispuniti na nivou renomea izdavača, edicije i sopstvenog stručnog i naučnog ugleda.

Međutim, konačni rezultat je razočaravajući. Umesto da srpska kultura i književnost dobiju reprezentativan izbor najkvalitetnijih tekstova iz pomenutih oblasti, nedavno se pojavila knjiga s mnogo mana, propusta i nedoslednosti.

S obzirom na to da je rad na Antologiji započeo prof. dr Jovan Ljuštanović, koji je preminuo 2019. godine, a da je posao nastavila prof. dr Ljiljana Pešikan Ljuštanović, čitaocu nije poznato koji deo materijala je selektovao jedan, a koji drugi priređivač. Očigledno je, međutim, da sastavljači i, pored svoje zavidne profesorske, naučne i istraživačke reputacije, nisu dobri poznavaoci srpske satirične literature, te da se radeći na knjizi nisu ni dovoljno potrudili da u nju proniknu. Pre svega, propustili su priliku da prouče postojeće antologije srpske, ali i regionalne satire i aforizma koje su priredili Miroslav Egerić, Milenko Pajović, Vitomir Teofilović, Đorđe Otašević, Duško M. Petrović, Jovo Nikolić, Vasil Tolevski, Veljko Rajković…, da kontaktiraju i razgovaraju sa satiričarima i njihovim udruženjima, književnim kritičarima i teoretičarima – poznavaocima satire, kako bi ih oni uputili na literaturu iz ove oblasti koja je obimna, sistematizovana i kvalitetna. Dovoljno bi bilo da su, recimo, pročitali katalog svih objavljenih knjiga srpskih aforističara koji se nalazi u knjizi Vitomira Teofilovića „Poetika aforizma“.

Prvi utisci posle čitanja izbora koji pretenduje na naziv Antologija je da je koncepcijski zbrkan, da je nejasan metodološki pristup po kojem su radovi svrstani (nisu ni po azbučnom redu prezimena autora, ni žanrovski, ni tematski, ni hronološki…), kao na pokretnoj traci smenjuju se razni žanrovi iz različitih epoha, bez reda i smisla, neopravdano su uvršteni tekstovi koji nisu satirični (narodne šaljive priče i pitalice, pojedine pesme iz ranijih epoha…). Ako su već uključene narodne umotvorine koje je prikupio i na svet izdao Vuk Karadžić, pitamo se zašto veliki jezički reformator, ali i izuzetni pisac nije deo Antologije? Njegovo pismo knjazu Milošu Obrenoviću je satira par ekselans, a da bi to bilo svakome očigledno, dovoljno je citirati jednu rečenicu: „Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu ove reči, nema nikakvoga, nego ste celo praviteljstvo Vi sami; kad ste Vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kad ste Vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kad ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kad ste Vi na putu, i ono je na putu; a da Vi sutra, sačuvaj Bože, umrete (koje jednom mora biti), umrlo bi i praviteljstvo.“ Iz Antologije srpske satire su izostavljeni neki veoma vredni i značajni prilozi, uključujući i književno vrlo uspele metaforično-alegorijske i priče s elementima fantastike Radoja Domanovića „Ukidanje strasti“, „Razmišljanje jednog običnog srpskog vola“, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“… Branislav Nušić je predstavljen samo jednom pričom i jednom pesmom (!) I to je sve iz njegovog velikog i razuđenog satiričnog stvaralaštva. Zato je naziv Antologija neprimeren i više bi ovom radu odgovarao predznak zbornik, almanah ili panorama.

Pravo je, naravno, priređivača da po sopstvenim merilima izaberu autore i njihove radove,  ali ne poseduju svi izabrani tekstovi umetničku vrednost, istorijsku i kulturnu važnost, društveni i kritički potencijal, uticaj na druga dela, kao i odgovarajuću recepciju. Neprimereno je što potpisnici knjige potpuno ignorišu doprinos srpskoj satiri stvaralaca s višedecenijskom karijerom i delima koja su među najvrednijim u našoj satiričnoj književnosti. Tako u ovom izboru, iz potpuno nejasnih razloga, nema priča Mome Kapora, Zorana Božovića, Momčila Stojanovića, Dragana Rajičića, Momčila Mihajlovića, Vladislava Vlahovića…, aforizama Ljubiše Manojlovića, Pavla Kovačevića, Milovana Ilića Minimaksa, Dragiše Kašikovića, Jovana Hadži-Kostića, Ive Mažuranića, Save Martinovića, Miroslava Sredanovića, Vuka Gligorijevića, Radivoja Dangubića, Milivoja Radovanovića, Dušana Puače, Dejana Milojevića, Mitra Đerića Lakija…, pesama Miroslava Antića, Rastka Zakića, Petra Pajića… (Zamislite samo da nema znamenitih i zaista antologijskih Pajićevih groteskno-satiričnih pesama „Srbija“ i „Karnevalska revolucija“).

Potcenjivački je izabrati samo pet aforizama Brane Crnčevića i šest aforizama Rada Jovanovića, dvojice među ponajboljim srpskim aforističarima. U Antologiji srpskog satiričnog aforizma „Istorija afokalipse“, koja je objavljena 1987. godine nalazi se više od četrdeset Crnčevićevih aforizama, a ovaj autor je jedni s naših prostora deo antologije „Aforizmi u svetskoj literaturi“, koja se 1999. pojavila u Nemačkoj. Sličnim brojem britkih misli, dakle nedovoljnim, predstavljeni su i naši najpoznatiji i najproduktivniji aforističari Radivoje Bojičić, Milan Todorov, Vitomir Teofilović, Ranko Guzina, Đorđe Otašević, Bojan Ljubenović… Da su selektori bili tako restriktivni prema svima, to bi se i moglo razumeti, ali su oni od nekih autora, početnika, ili onih koji se aforistikom bave uzgredno i sporadično, izabrali dva i tri puta više priloga. Pravo je priređivača da imaju svoje „favorite“, ali ničim se ne može opravdati njihov stav o ogromnoj disproporciji broja izabranih aforizama.

Ne može se zvati antologijom knjiga u čijem se odeljku „Izvori“, na primer, navodi samo jedna knjiga vrhunskog satiričara Slobodana Simića, a on je napisao devet knjiga satiričnih priča i deset zbirki aforizama. I onda je, donekle, jasno zašto u knjizi nema nijedne njegove satirične priče, iako je on autor nekoliko stotina veoma uspelih, u časopisima objavljivanih, nagrađivanih, prevođenih i hvaljenih priča od autoriteta, kakvi su Nikola Milošević, Ratko Božović, Žarko Trebješanin, Ana Stišović… Sve rečeno važi i za Bojana Ljubenovića čije priče nailaze na podjednako pozitivne reakcije čitalaca i kritičara, ali su priređivačima verovatno nepoznate, a manje verovatno – nedovoljno dobre.

Skoro potpuno su izostavljeni srpski satiričari iz BiH i Republike Srpske, tako da nema klasika srpske satire i književnosti uopšte Petra Kočića (!), kao ni savremenih autora i najboljih srpskih satiričara s leve obale Drine, poput Duška M. Petrovića, rodom iz okoline Banjaluke, Jove Nikolića iz Ugljevika, Miladina Berića iz Banjaluke, Milana Kuridže iz Prijedora, Bojana Bogdanovića iz Zenice, Nebojše Ivaštanina iz Gradiške… Ogrešili su se priređivači, izostavljanjem, i o Sašu Jovičića Eksa iz Vukovara, najuspešnijeg srpskog aforističara u Hrvatskoj, inače iz Vukovara.

S druge strane u ovom izboru su neka imena za koja nikada nisu čuli, niti od njih nešto pročitali, ni satiričari i teoretičari koji pet i više decenija pišu satiru, kritike i recenzije, proučavaju istorijat satire, uređuju satirične rubrika i rade u konkursnim žirijima. Da se pronađu njihovi aforizmi ne pomažu ni svi katalozi srpskih biblioteka, ni Gugl, ni veštačka inteligencija. A uključeni su autori koji ne žive u Srbiji i koji se nikada nisu izjasnili da pripadaju, srpskoj književnosti – naprotiv!

Kad je reč o predstavljanju aforističara, oni su po stranicama knjige „ispreturani“, kao da je kroz nju protutnjao uragan. Tako jedan autor na jednoj strani ima devet aforizama, a drugi je, bez ikakvog razloga i potrebe, predstavljen na šest mesta s po dva, tri aforizma, što ne pruža jednostavnu mogućnost celovitog uvida u njegov opus.

Možda ova knjiga i ne bi zahtevala reagovanje, ali s obzirom na ime i ugled izdavača, na značaj edicije u kojoj je objavljena, kao i na realne izgleda da će biti osnova za neka buduća proučavanja srpske satire, potrebno je ukazati na njene nelogičnosti i nedostatke, a ima i tehničkih propusta, poput da su u registru pogrešno navedene, ili nisu uopštene navedene stranice na kojima se nalaze prilozi zastupljenih autora (npr. za Dragutina Minića Karla).

Paradoksalno je da su srpsku satiru i aforistiku, od novosadskih profesora, bolje, pravednije i potpunije u svojim antologijama i zbornicima predstavili Italijan Fabricio Karamanja, Španac Asijer Ahire, Rumun Valeriju Butulesku, Rus Vladimir Šojher, Bugarin Valentin Dimitrov, Makedonac Vasil Tolevski, Slovenac Franci Čeč, Poljaci Dagmara Ana Luković, Jolanta i Vojćeh Vjerćoh…

Prilika da dobijemo obuhvatnu, konzistentnu i sadržajnu antologiju satire i aforizama, nažalost, je propuštena. Nadajmo se samo da na sledeću antologiju, (ali u pravom značenju te reči), nećemo morati da čekamo narednih deset vekova.

Aleksandar Čotrić,
satiričar