Ako govorimo o Stanislavu Ježi Lecu, nepotrebno je podsećati na to šta je aforizam, čak šta je poljski aforizam. Utoliko pre što sam sebe nikada nije nazivao aforistom, što potvrduje njegova izjava: „Da li pišem aforizme, fraške, liriku ili satiru? Ne, pišem sebe, svoj dnevnik”. Stoga fraška, najpoljskiji satirični žanr ne dominira u njegovom načinu izražavanja, kao što, recimo, dominira u književnom opusu Jana Štaudingera, najznačajnijeg predstavnika poljske fraške XX veka. Jer, osim forme, u njegovom slučaju veoma je značajan sadržaj, vezan za njegovo poljsko-jevrejsko-austrougarsko poreklo, lični razvoj na prostoru Poljske, Austro-Ugarske i Austrije, kao i pripadnost kulturama tog prostora.

Naime, Lec je rođen 1909. godine u Lavovu, koji je do 1918. bio glavni grad Galicije, kako se taj okupirani deo Poljske nazivao od kraja XVIII veka do 1918. godine. I s očeve i s majčine strane jevrejskog je porekla. Ali, asimilovanih španskih Jevreja, koji su u Poljskoj retkost. Kao što je retkost i činjenica što su Lecovi preci, koji su iz Španije, preko Holandije i Nemačke, dospeli u Poljsku, za izuzetnu odanost austro-ugarskoj monarhiji dobili plemićku titulu. Lec je rođen s tom titulom, s prezimenom Tuš-Lec, odnosno kao baron Tuš-Lec. Zbog toga je njegova porodica Prvi svetski rat provela u Beču, vrativši se posle završetka rata u Lavov, on sa savršenim vladanjem nemačkog, zahvaljujući čemu je išao u škole na nemačkom, koje su i posle prisajedinjenja Galicije Poljskoj 1918. još uvek postojale. Vladao je savršeno i poljskim, tako da je na čuvenom lavovskom Univerzitetu “Jan Kazimjež” počeo da studira poljski jezik i književnost, ali kako se to nije smatralo profesijom, 1933. upisao je i završio prava. Mada, ni njima se nije bavio.

U časopisima je kao pesnik debitovao 1929, dok je prvu knjigu, satirične poezije objavio 1933. Kao i mnogi drugi mladi ljudi iz bogatih porodica bio je levičar. Zbog toga se odrekao baronske titule, potpisujući se samo sa Lec, ili sa St. J. Lec, ili pseudonimom Stah. Istoričari književnosti ističu značenje reči Lec i na hebrejskom, iako ga nije znao, kao ni jidiš, na kome „lec” znači „luda”, tačnije dvorska luda, a na nemačkom „poslednji”. Čija su značenja, kako se za vreme Drugog svetskog rata ispostavilo, mnogo dublja nego što nam se na prvi pogled čini.

Od 1939. kada su, s jedne strane Poljsku okupirali Nemci, a s druge Sovjeti, da bi preživeo, postao je član Udruženja ukrajinskih pisaca, a ubrzo se izjasnio i za priključenje zapadne Ukrajine Sovjetskom Savezu. Što mu je kasnije veoma zamerano. Još više što je među prvima napisao pesmu o Staljinu. Iako nije bio član Komunističke partije, sarađivao je s komunističkim novinama „Crvena zastava“. Zbog toga ga Nemci, koji su 1941. okupirali Lavov, hapse i šalju u koncentracioni logor u Tarnopolu. Zahvaljujući savršenom nemačkom i nemačkoj uniformi, do koje je došao zahvaljujući znanju ovog jezika, uspeo je da pobegne iz logora i stigne čak do Varšave. Zbog izrazito jevrejske fizionomije nije se mogao u njoj slobodno kretati, te se priključio najpre Narodnoj gardi, a nešto kasnije Narodnoj armiji, boreći se u partizanima sve do kraja rata, iz koga je izašao s činom majora.

Zahvaljujući tome i pomenutom znanju nemačkog, od 1946, do 1950, boravio je i radio u Beču kao sekretar za štampu Poljske ambasade. Nakon završetka te funkcije nije se vratio u Poljsku već je s porodicom otišao u Izrael. U njemu je doživeo razočarenje i 1952, sa sinom Tomašom, budućim aforistom, vratio se u Poljsku. Pisao je poeziju koju je, mada nije bila na najvišem nivou, uspevao da objavljuje. Međutim, sve do 1956. cenzura je zabranjvala objavljivanje najvrednijeg što je pisao, “neočešljane misli”. Posle promena 1956. počinje da ih objavljuje u časopisima, a uskoro i u vidu knjiga. Putem aforizama izražavali su se i mnogi drugi, čak najistaknutiji poljski pisci. Lec, lako nežne psihičke strukture, oštrinom iskaza je dominirao na poljskoj satiričnoj sceni. Kako u Poljskoj, tako i u Evropi, u jednoj i drugoj Americi, a nešto kasnije i na svim drugim kontinentima. Jer, u poređenju s velikim i poznatim piscima, poput Andžejevskog, braće Brandis, Breze, Bratnog, Digata, Gombroviča, Herberta, Horomanjskog, Ivaškjeviča, Kijovskog, Kisjelevskog, Kosidovskog, Konvickog, Mrožeka, Ruževiča, Slonjimskog, Staudingera, Tuvima, Vitlina, Zavjejskog, kao i estetičara i filozofa Elzenberga i Tatarkjeviča, matematičara Štajnhauza, esejiste i muzičkog kritičara Ježija Valdorfa, istoričara Jasjenjice i mnogih drugih, za koje je aforizam pretežno uzgredan način izražavanja, za Leca on je novostvorena književna izražajna formula, u čijem formiranju je posezao za poetikom aforizma u najširem značenju, za aforističkom tradicijom starom tri i više hiljada godina, odnosno za hebrejskom, grčkom, rimskom, nemačkom, francuskom, engleskom i poljskom.

Stvarajući u okviru medicinskog, filozofskog, političkog, društvenog aforizma, stvarajući jedinstven jezik tog žanra, koji se temeljio na posebnom jezičkom konceptu, valjanom komentaru, pre svega savremenih društvenih i političkih pojava, a ne prvenstveno na igri reči. U čemu mu je možda najbliži bio Mrožek, za koga je aforizam, ipak, uzgredna izražajna forma, jer je načela aforizma, uglavnom, primenjivao u pisanju priča i drama, kao i u crtežu, koji je po mnogo čemu bio na nivou Lecovog aforizma. Svoju najznačajniju knjigu “Neočešljane misli” objavio je 1957. ili u vreme poljske jugovine. Drugo izdanje naslovljeno sa “Nove neočešljane misli” objavio je 1964, a treće će objaviti priređivači, Jan i Tomaš Lec, naslovivši ga sa “Sve neočešljane misli” (2006. i 2007.), u kome će se naći 4711 aforizama, koji su smesta prevođeni na četrdesetak, ili čak pedesetak stranih jezika, što predstavlja neverovatan uspeh, s obzirom na njihovu sažetost, jezičku posebnost i teme u kojima se nijedan aforista pre njega nije ogledao.

Tako da je normalno što do danas, posle više od sto godina od Lecovog rodenja (1909) i šezdeset od smrti (1966), ni na jednom planu nisu izgubili aktuelnost. Posebno ne za nas, u Srbiji, jer, nigde osim nas, njegove aforizme niko nije nazivao “lecizmima”. Kod nas je u najpozitivnijem smislu reči bio kompas za dve-tri generacije aforističara, premda se naše shvatanje satire i humora veoma razlikuje od poljskog, što je za prevođenje Leca veoma važno. Tako da su mnogi njegovi aforizmi „neprevodivi”. Zbog čega često u prevodu na bilo koji drugi jezik nedostaje neka njihova važna dimenzija. Isto važi za izvestan broj aforizama, u kojima je Lec primenjivao igru reči, kalambure ili posezao za zlatnim mislima iz hebrejske, grčke i rimske, zapadnoevropske tradicije, premda su njihovi prevodioci bili i veoma dobri poznavaoci poljske književnosti, pre svega Petar Vujičić, prevodilac najobimnijeg izbora “Neočešljanih misli”, ništa manje Đorđe Sudarski Red, autor antologija “Od Leca do Leca” (1986, 1989) i “Mali mitovi” (1986), Uroš Glovacki, autor prvog izdanja “Neočešljanih misli” (1966) i drugi. Neki, kao Petar Vujičić, su ga i lično poznavali, o čemu govori u pogovoru “Neočešijanih misli” objavljenom u “Narodnoj knjizi”, u biblioteci “Grifon”, 1982. godine, u tiražu od deset hiljada primeraka.

Lecovi aforizmi objavljivani su i u nizu srpskih novina i časopisa, na Radio Beogradu i slično. Njihov blagotvoran uticaj na srpski aforizam ogleda se od šezdesetih godina prošlog veka do danas. Čemu je veoma doprinela situacija u bivšoj Jugoslaviji i današnjoj Srbiji, inspirativna za nastanak aforizama: raspad države, ratovi, ekonomska kriza, kriza morala, razvoj nacionalizama, zatvaranje prema svetu, nemogućnost ostvarenja prave demokratije, problemi sa razdvajanjem srpskohrvatskog jezika, snižavanje nivoa i značaja kulture u srpskom društvu, na jednoj strani, a na drugoj mnoštvo tema koje aforizam bolje izražava od bilo kog drugog književnog žanra.

Tako da danas srpski aforizam zauzima veoma visoko mesto u oblasti svetske aforistike. Jer, s poboljšanjem uslova života, uvođenjem demokratije, potpune slobode izražavanja, smanjuje se potreba za njim kao pogledom na svet i izražajnim sredstvom. Što danas vidimo i na primeru Poljske, u kojoj i dalje postoji veliki broj aforističara koji se kritički odnose prema svojoj stvarnosti, ali nema velikog kritičara iste, kakav je u vreme postojanja Istočnog bloka, “gvozdene zavese”, siromaštva komunističko-socijalističkog društva, odsustva medijskih sloboda i za književnost najvažnije, pogubne cenzure, koja je kontrolisala svaku vrstu književnog i umetničkog stvaralaštva, a ponajviše aforizam. Međutim, 1990. godine cenzura u Poljskoj je ukinuta, zavladala je sloboda izražavanja, ali se dogodilo nešto neočekivano; razlozi za aforističku reakciju na aktuelnu stvarnost su ostali, ali u znatno manjoj meri, odnosno aforizam se ni u novim uslovima života nije izgubio, jer tvrdokoran je to vid izražavanja, samo što se promenila njegova funkcija u društvu.

U Lecovo vreme u Poljskoj nije postojalo ni udruženje, ni savez aforističara već samo Savez poljskih pisaca. U vreme tranzicije oformljeno je Udruženje poljskih aforističara, a u gradu Novi Targ organizuje se Opštepoljski književni konkurs “Stanislav Ježi Lec”, objavljuju se nove antologije poljskog aforizma XX i XXI veka, antologije sentenci, fraški… Jer, pored aforizma nastajalog posle Drugog svetskog rata u slovenskim, osobito komunističkim i socijalističkim zemljama, čija je ikona Lec, postojaće i onaj kakav su stvarali Montenj, Paskal, Larošfuko, Labrijer, Niče, Šopenhauer, Vajld, Hajne, Kafka i drugi. Pisaće se zbog izmenjenog odnosa čitalaca prema aforizmu, koji više ne zahtevaju političku angažovanost aforističara u oslikavanju komunističko-socijalističke stvarnosti, odnosno njenih nedostataka. Jer, postaju popularniji filozofsko-sentencijski aforizmi, koji su se kroz istoriju nazivali misli, zlatne misli, izreke, epigrami, u Poljskoj najčešće fraške. Već uveliko i nastaju.

Međutim, među njihovim autorima nema istovremeno posebnog i svetskog Stanislava Ježi Leca, planetarne aforističke ikone XX veka. Jer, kako nam nastanak hrišćanstva govori – ništa trajno se ne događa bez trnovitog stvaraočevog puta, posebno aforizma, kakav je i pored izuzetnog talenta prošao mladi baron Tuš-Lec, Lec levičar, od strane totalitarističke cenzure zabranjivani Lec. Niti bilo koga u današnjoj fazi globalizacije zanima shvatanje aforističara kao „dvorske lude” ili “poslednjeg”, odnosno onog koji se spasao holokausta, pojmova koji su Leca formirali, istovremeno kao pojedinačnog i opšteg, teorijskog i praktičnog, estetskog i ontološkog, što je proizašlo iz njegove jedinstvene kratke forme, koju je i nehotice nametnuo aforističarima svoga vremena u celom svetu. U čemu neki kritičari vide uticaj na njegovo formiranje genijalnog Karla Krausa i nemačke aforističke tradicije. I ništa manji uticaj Paskala i ostalih klasika francuske aforistike, koji su, po svoj prilici, uticali na njegov racionalistički pristup stvarnosti u kojoj je živeo. Jer, iako se osećao kao Poljak, pisao na poljskom, bio poljski pisac, bez obzira na svoje jevrejsko poreklo, takvu individuu, uzor njihovog ranga u poljskoj književnosti nije mogao naći, mada su među poljskim piscima, poput Lešmjana i Tuvima postojali jezički geniji, koji, nažalost, zbog neprevodivosti i važne, ali u biti lokalne problematike, nisu postali svetski. Što potvrđuje i činjenica da je aforizam, u odnosu na poeziju, prozu i dramu, u Poljskoj bio slabo nagrađivan, niti sam dosad pročitala da je Leca na vrhuncu slave bilo ko u Poljskoj predložio za Nobelovu nagradu, koju je apsolutno zasluživao. Mada je Umberto Eko, postavši slavan, više puta isticao da je Lec jedan od najznačajnijih pisaca XX veka i da treba da bude uvršten u red nobelovaca. Što se zbog prerane Lecove smrti i odsustva podrške još nekih nobelovaca, nažalost, nije ostvarilo.

Sve što sam u svom izlaganju o Lecu napisala nedovoljno je bez ilustracije njegovim aforizmima.

Biserka RAJČIĆ

AFORIZMI STANISLAVA JERŽI LECA

Zemlja je tačka pod znakom pitanja.

Živi danas ako život ne možeš da odložiš za neki drugi put.

Kako doneti najpravedniji sud o nekoj državi? Najjednostavnije je na osnovu njenog pravosuđa.

Kako da prepoznaju slobodu oni koji je nikada nisu upoznali? Mogu posumnjati da je to još jedna maska tiranina.

Samo neki od nas uče na greškama drugih, ostali moraju biti originalni.

Ne govori loše o čoveku – on te sluša.

Ne hodaj po utabanim putevima – okliznućeš se!

Budi svoj ministar unutrašnjih poslova!

Nikad ne otvaraj vrata onima koji ih otvaraju i bez tvoje dozvole!

Pravda uvek treba da bude na svojoj strani.

Zapamtite: cena koja se plaća za slobodu smanjuje se pri povećanoj potražnji!

Stremi ka lovorikama! Ali ne na tuđoj glavi.

Ako želiš da sakriješ lice, idi go!

Gde je smeh zabranjen, ne sme ni da se plače.

Imperativ se promenio. Ranije je uzvičnik ličio na toljagu, a sada na – raketu.

Za sumnju je potrebna odlučnost.

Rušimo Bastilje pre no što se izgrade!

Kada bi greške bile ređe, bile bi vrednije.

Postoje pisci neprevodivi na strane jezike. Njih je moguće mirno propagirati u inostranstvu.

Riba je kriva što je zagrizla udicu – to je tuđe vlasništvo.

Ko je prvi shvatio značenje vica, još ima vremena da se pretvara da ga nije razumeo.

Ljudima koji ćute ne možeš oduzeti reč.

I ludačka košulja mora odgovarati veličini ludila.

Zbir mnoštva talentića daje jedan gigantski talentić.

Prekasno je okovima zvoniti na uzbunu.

Nijedan bumerang se ne vraća – bira slobodu.

Svaka metla polako počisti samu sebe.

Kad je strah bled, treba mu krvi.

Oreol osvetljava sve mane lepote.

Nepoznavanje zakona ne oslobađa od odgovornosti. Ali poznavanje često.

Pravi neprijatelj nikad te neće napustiti.

Ja sam za ukidanje smrtne kazne, ali i protiv uvođenja smrti kao nagrade.

O, kad bi neki bog rekao: „Verujte mi!”, a ne: „Verujte u mene!”

Neki mi prorokuju prolaznu aktuelnost. Misle da pišem o njima.