Српско-немачке везе у афористици

Аутори с немачког говорног подручја творци су неких од најцитиранијих реченица које су добро познате широм света: „Наш свет је најбољи од свих могућих светова” (Готфрид Лајбниц); „На свету је увек једна будала више него што било ко мисли” (Георг Лихтенберг); „Тамо где спаљују књиге, ускоро ће горети и људи” (Хајнрих Хајне); „Историја се понавља два пута – прво као трагедија, затим као фарса” (Георг Хегел); „Човек је оно што једе” (Лудвиг фон Фојербах); „Ко ништа не зна, у све верује” (Јохан Волфганг Гете); „Две ствари ме највише задивљују, звездано небо изнад мене и морални закон у мени” (Имануел Кант); „Политика је уметност могућег” (Ото фон Бизмарк); „Оно што нас не убије – ојача нас” (Фридрих Ниче); „Рат је наставак политике другим средствима” (Карл фон Клаузевиц); „Кад је човек сам, увек је у лошем друштву” (Франц Кафка); „Не знам којим ће се оружјем водити трећи светски рат, али четврти ће се водити моткама и камењем” (Алберт Ајнштајн); „Дете је отац родитеља” (Сигмунд Фројд); „Најрадикалнији револуционари постају конзервативци дан после револуције” (Хана Арент)…

Колико пута се потврдила тачност Гетеових речи да је „збирка анегдота и максима за светског човека највеће благо, ако оне прве уме на прикладном месту убацити у разговор и ако му ове друге у прави час падну на памет”. То је један од разлога за настанак Антологије немачког афоризма „Кишобран мудрих“ (4СЕ, Београд, 2024), која је читаоцима у Србији и региону на једном месту понудила најзначајније, најдубље, најпоучније и најдуховитије мисли афористичара, песника, новинара, филозофа, државника, научника, психолога и лекара који су стварали и стварају на немачком језику. Други разлог за објављивање односи се на могућност да, први пут, читамо добре афоризме савремених аутора из Немачке, Аустрије и Швајцарске, јер су нам, због непостојања превода, били непознати и недоступни. Наиме, у Србији су протеклих деценија објављене квалитетно приређене и садржајне антологије немачке поезије, драме, приповедака, кратких прича и есеја, али до ове књиге није постојао такав избор најкраћег књижевног жанра.

С овом литерарном врстом написаном на немачком језику наши читаоци су могли да се сретну захваљујући делимичним преводима мисли класика жанра Георга Лихтенберга, Јохана Гетеа, Фридриха Ничеа, Франца Кафке, Карла Крауса, Марије фон Ебнер Ешенбах, Елијаса Канетија, Мартина Кесела, а осамдесетих година прошлог века објављене су у Југославији и књиге афоризама Волфганга Ешкера „Отров и противотров” (1985), у Загребу и Габријела Лауба „Мишљење квари карактер” (1989), у Горњем Милановцу. Професор Живота Филиповић из Ваљева превео је и објавио 1989. године књигу насловљену „Немачки графити”, у којој се, углавном, налазе духовити и јетки натписи са западне стране Берлинског зида. Све у свему, с обзиром на бројност немачких афористичара и квалитет њиховог дела – недовољно! Не радује сазнање да љубитељи афоризама већ три деценије у домаћој штампи, књигама и зборницима готово нигде нису могли да пронађу језгровите и ефектне реченице немачких аутора, написане у другој половини двадесетог столећа и у овом веку. А управо у том периоду немачки афоризам је снажно напредовао; објављене су стотине књига, а истраживачки радови на ову тематику броје се на десетине.

Чињеница је да је уопште прва књига афоризама једног српског писца настала под непосредним утицајем немачког аутора. Реч је о збирци Михаила Максимовића „Мали буквар за велику децу”, која је писана у духу просветитељства и објављена је у Бечу на славеносербском језику 1792. године. Сматра се да је нашем писцу узор била сатирична збирка „Буквар за велику децу” Јозефа Рихтера из 1782. године. Максимовићево дело је претеча потоњих српских афористичара и важи за прву српску књигу сатире. „Мали буквар за велику децу” конципиран је као речник који за објашњења речи садржи сатиричне афоризме. Дело критикује све заостало, непросвећено и малограђанско у српском друштву осамнаестог века.

О каснијим српско-немачким афористичарским везама и утицајима, с прекидом од готово два века, сведочи објављивање збирке афоризама Бранислава Бране Црнчевића „Говори као што ћутиш”, која се појавила 1966. у издању београдске „Просвете”, а која је штампана исте године и на немачком језику у Франкфурту под насловом „Државни испит” („Staatsexamen”), у преводу Петера Урбана и у издању куће „Suhrkamp Verlag”. Тридесетак година касније Црнчевићеве мисли уврштене су у Антологију „Афоризми светске књижевности”, која је објављена у Немачкој 1999. године. У избору Фридемана Шпикера српски афористичар налази се уз Френсиса Бекона, Франсоа Ларошфукоа, Блеза Паскала, Фридриха Ничеа, Оскара Вајлда, Франца Кафку и друге великане светске књижевности.

Књига афоризама „Човече, наљути се” Милована Витезовића писана је 1984. на европске и светске теме и прво је објављена на немачком код немачког издавача „Europa Verlag”, 1985. године. Аутор поговора је професор Никола Милошевић, а илустрације су дело Душана Петричића. Та књига је Витезовића учинила једним од најцитиранијих српских писаца у Немачкој и Европи, што га је подстакло да изјави: „Код Немаца сам већи циник него што сам икада пожелео да будем. Сад Немци цене цинике, али је и мени чудно колико сам им циник по мери.” Иначе, наш афористичар је у немачку јавност ушао преко „Штернових” страница, када је овај политички магазин у милионском тиражу доносио његове афоризме из књиге „Срце ме је откуцало”. Кажу да су на срушеном Берлинском зиду, међу графитима, биле и стотине Витезовићевих афоризама.

Орвеловске 1984. Мило Дор је превео, приредио и објавио у Бечу збирку афоризама српских аутора, коју је назвао по афоризму Бране Црнчевића „Пиши као што ћутиш” („Schreib wie du schweigst”). Четири године касније у Аустрији се, у издању куће „Styria Verlag” (Грац, Беч, Келн), појавила књига „Главом кроз зид” („Mit dem Kopf durch die Wand”), која је представила афоризме Александра Баљка, Радивоја Бојичића, Ненада Црнчевића, Миломира Ђукановића, Вука Глигоријевића, Павла Ковачевића, Петра Лазића, Илије Марковића, Драгослава Мишића, Миленка Пајовића, Душка М. Петровића, Недељка Радловића, Зорана Спасовића, Витомира Теофиловића, Милана Тодорова, Милована Вржине и Растка Закића. У време ратова у бившој Југославији, 1994. године, издавачка кућа „Otto Müller Verlag” (Салцбург, Беч), објавила је збирку „Људски је грешити. И патриотски” („Irren ist menschlich. Und patriotisch”). За наслов је употребљен афоризам Дејана Милојевића, а у алманах су уврштени кратки записи двадесет једног српског аутора, за које је приређивач и преводилац обеју књига Мило Дор констатовао да је реч о „језички изоштреним и политички радикалним афоризмима” аутора који „храбро користе оружје критике у кампањи против деспотизма националистичког режима који своју моћ штити методима милитаризма”. Зашто је ова књига изазвала велику пажњу и интересовање јавности у Аустрији и Немачкој, објашњење је понудио један од заступљених афористичара Слободан Симић: „Посебну пажњу привлаче наши афоризми о рату и ратним дешавањима, а ту су и политички афоризми. Српски афоризам разбија стереотипе о Србима као агресивним и милитантним, искључивим и нетолерантним. Наши афоризми показују да и међу Србима постоје људи критичког мишљења који исмевају милитантност и искључивост и који на хуморан начин исказују критику свих тих политика које су нас довеле ту где јесмо.” У Доровом избору нашле су се мисли Александра Баљка, Милана Бештића, Александра Чотрића, Радивоја Дангубића, Горана Гаћеше, Рада Јовановића, Бодина Марјановића, Иве Мажуранића, Ивка Михајловића, Момчила Михајловића, Дејана Милојевића, Раше Папеша, Зорана Т. Поповића, Миливоја Радовановића, Драгана Рајичића, Милана Р. Симића, Слободана Симића, Зорана Станојевића, Витомира Теофиловића и Растка Закића.

С радовима припадника Београдског афористичарског круга немачка читалачка јавност упозната је и преко зборника „Камелеони су тренутно црвени” („Die Chamäleons sind zur Zeit rot”), објављеног у Тибингену 1989. године, а захваљујући преводу и избору слависте и афористичара Волфганга Ешкера. У овој, по броју афоризама и штампаних примерака невеликоj, али значајној књижици, нашли су се Александар Баљак, Владимир Булатовић Виб, Александар Чотрић, Радивоје Дангубић, Весна Денчић, Живота Филиповић, Вук Глигоријевић, Владимир Јовићевић Јов, Петар Лазић, Витомир Теофиловић, Милан Тодоров, Милован Витезовић и Растко Закић, чији је афоризам послужио за наслов. Ешкер је тада у напомене уз књигу унео да „није реч о побожним календарским мудростима, максимама, рефлексијама и филозофским изрекама, већ о изузетно сажетим, провокативним, агресивним, ироничним и саркастичним, али свакако духовитим и живахним мини-памфлетима који, неретко, настају из осећања немоћи и ускраћености, али увек будног и критичког духа”.

Вреди поменути да је исте, 1989. године објављена књига афоризама Витомира Теофиловића „Примери оптимизма” на српском, енглеском и немачком, а преводилац на немачки био је Мило Дор, док наслов на том језику гласи: „Beispiele des optimismus”. Пишући у једном есеју о преводивости афоризама, Теофиловић је 2018. године у сатиричнику „Етна” указао да је „најидеалнији преводилачки случај кад преводилац врхунски познаје оба језика и кад је и сам писац”. По његовом мишљењу, Мило Дор је „маестрално преводио српске афоризме на немачки”. „Отишао је у свет са одличним знањем нашег језика и постао један од врхунских писаца немачког говорног подручја. Био је тако волшебан преводилац да су неки афоризми из његове руке одлазили у свет не изгубивши ништа од свог сјаја, а било је и случајева да за нијансу и боље зазвуче него у оригиналу.” Да би тврдњу поткрепио, Теофиловић је навео пример сопственог афоризма, за који је сматрао да је непреводив или нејасан немачком читаоцу, јер је игра речи и смисла само на нашем језику. Афоризам „Под заставом хигијене наступају и хијене”, сматра аутор, боље је зазвучао на немачком: „Unter der Fahne der Hygiene marschieren auch die Hyänen”, што га је навело да реч у оригиналу „наступају” замени жешћом, милитаристичком – „марширају”.
У Бечу је 2009. године објављен двоброј часописа „Подијум”, у којем је представљена савремена српска књижевност, а међу нашим изабраним ауторима, афоризмима су заступљени Милован Витезовић и Александар Чотрић.

Додајмо да је српске афористичаре Брану Црнчевића, Владимира Булатовића Виба и Милована Витезовића на немачки, за новине и часописе, преводио угледни преводилац Драго Тешевић.

Иако је у европској култури у континуитету постојао од антике, термин афоризам није био уобичајен у свим срединама, а у некима никад није био прихваћен. „Док је у Италији и Шпанији био у сталном оптицају”, како примећује Витомир Теофиловић, „у Немачкој се одомаћио у 19. веку, тако да се њиме нису служили Лихтенберг, Лафатер, Хајнце, Новалис, Фридрих Шлегел и Гете. Тек с Ничеом устоличио се термин афоризам (Aphorismus) у Немачкој.”

А о томе шта је афоризам најбоље говоре сами афоризми. На том плану истичу се дефиниције немачких писаца: „Афоризам је попут драгуља који добија на вредности јер је редак и у којем се ужива у малим дозама” (Херман Хесе); „Афоризам је последња карика у дугом ланцу мисли” (Марија фон Ебнер Ешенбах); „Афоризам је као пчела – у њему су и златни мед мудрости и отровни жалац” (Кармен Силва); „Афоризам се никада не подудара са истином – или је пола истине или истина и по” (Карл Краус); „Афоризам: најмања могућа целина” (Роберт Музил); „Добар афоризам је свемир у капи воде” (Мартин Кесел); „Афоризам – крхотина мисли која боде око” (Габријел Лауб); „Афоризам је јасан. Не може се извући из контекста” (Волфганг Мокер); „Афоризам: улазница за мозак” (Валтер Фурст); „Афоризам је уметност да се каже нешто ново о старим чињеницама” (Ернст Рајнхард); „Кратко, краће, афоризам” (Марион Гицел); „Не треба читати афоризам неколико пута да би га једном разумео, већ га треба прочитати једном да би га разумео неколико пута” (Андре Бри)…

Александар ЧОТРИЋ