(Текст објављен у „Политикином“ додатку „Култура, уметност, наука“ 12. априла 2025, поводом 14 година од одласка Бране Црнчевића)

Ретки књижевни критичари (Мирослав Егерић, итд.) и антологичари српске сатире који прихватају афоризам као књижевни жанр, као посебан блесак духа, гурају ме уз Владимира Булатовића ВИБА и Душана Радовића у родоначелне српске афористичаре.

Ко би одбио такву част?!
Године 1972. престао сам да пишем афоризме. Разлог је ваљан, нисам имао где да их објавим.
Али, вај, велико и плодно племе српских афористичара захтева од припадника свог клана доказе сталне привржености св. Афоризму, и чинодејствовање. Ако престанете да пишете афоризме, ако не идете на заједничке књижевне вечери, не сматрају вас више својим. Личите им на сумњивог верника који избегава да долази у цркву. Отпадник сте, јеретик, не признајете цркву. Ваше место међу родоначелницима српског афоризма постаје спорно.

Догађало се, ипак, да ме сусрет са сопственим афоризмима узбуди.
Године 1964. био сам као уредник Јежа у узвратној посети московском Крокодилу. Допао сам се својим домаћинима.
Пио сам као Рус.
Крокодил је примио Јежа срдачно, као посебна животиња посебну животињу. Крокодил је објавио две моје приче, Агањок једну, и све три приче биле су богато преплаћене.
Пио сам као два Руса.

У преименованом Стаљинграду, у Волгограду, који је пре Стаљинграда и Волгограда био Царицин, позвали су ме на ТВ. Интервју као интервју, а онда изненађење; на телевизији су одиграли једну моју драматизовану причу за децу.
И то је било преплаћено.
Пио сам као три Руса.

По повратку из Царицина, Стаљинграда и Волгограда, дама која је за Крокодил преводила моје приче, добра Јана Кунина, позвала ме је на вечеру коју нисам могао да одбијем.
„Волела бих да упознате моје мало друштво“, рекла је Јана.
„Уморили сте се“, каже Јана, која ми је отворила врата.
„Кутузову је мало што је дотукао Наполеона, сад је навалио и на мене“, кажем задихано.
За столом, на ком су постављени тањири и чаше и упаљене две свеће, седе три девојке, и један младић. Јана ми их представља, а ја, као што је ред, дамама љубим руке.
Вотка и коњак, кавијар и печурке.
Разговор о Ахматовој и њен глас са грамофонске плоче. На Јанину молбу, једна дама рецитује Марину Цветајеву. Младић ме пита да ли знам да се у Лењинграду (Петровград је још био Лењинград) суди песнику Јосифу Бродском по Хрушчовљевој политичкој формули, као друштвеном паразиту, „туноједцу“. И да ли знам да је на том суђењу у публици седела Ана Ахматова, чији глас управо слушам.

„Усамљена поезија дошла је да подржи усамљену поезију којој се суди“, рекла је једна од девојака.
Током вечери разумео сам да за Јаниним столом седи делић мртве православне Русије у којој се о поезији разговарало и мислило другачије него што је прописано чврстом и службеном естетиком, овереном невидљивим потписом друга Стањина.
Лепо, угодно вече.

Док су се Јана и две њене пријатељице у кухињи бавиле прањем судова и кувањем чаја, Луси (највероватније Људмила!) вади из своје велике торбе укоричени рукопис.
„Волела бих да вам ово покажем“, рекла је стидљиво.
„Ви сте на сто и првој странци“, каже Луси.
На сто и првој страници ево мог имена и четрнаест мојих афоризама. Луси ме је замолила да се потпишем испод свог имена. Док то чиним, она ми поверава да је моје афоризме неко прошверцовао у СССР; тако сам, каже Луси, постао један од аутора Самиздата.
Прошверцовани писац, како је то угодно, Боже мој! Знао сам да је Самиздат преписивачка секта која, борећи се против једноумља, покушава да успостави духовну везу Русије са забрањеним светом. Четрнаест афоризама у Самиздату обрадовали су ме више од добро организованих и службених превода неколико приповедака, у организацији Крокодила који ме је примио у госте.

Био је већи доживљај чак и од објављивања мојих афоризама у Немачкој (Staats examen или Државни испит, у преводу Петера Урбана и у издању Suhrkamp Verlag у Франкфурту на Мајни).

Годинама сам користио афоризме као свој мач и штит. На позоришној премијери моје Кафанице, суднице, луднице (АТЕЉЕ 212) афоризми су играли велику улогу. Глумци су их, забављајући публику, бацали у гледалиште као петарде, као прскалице. Моћ афоризама изговорених на сцени била је неочекивана. Кад бих морао да одговорим на питање ком жанру припада Кафаница…, не бих умео да одговорим. Рукопис Кафанице… нисам сачувао, али знам да тај хаотични збир афоризама, драматизованих текстова из Јежа и песама писаних за Кафаницу… није подлегао ни основним правилима драматургије. Захваљујући вештини редитеља (Љ. Драшкић и Р. Ратковић), даровитим глумцима, и композитору В. Костићу, Кафаница, судница, лудница највише је личила на каламбур, на јавну и некако приватну, позоришну журку.

„То је најуспешније оговарање система у ком живимо“, рекао је Борислав Михајловић МИХИЗ, описујући успех каламбура који постављање на сцену највише дугује њему, Мухарему Первићу и Мири Траиловић.

Позоришна критика није подржавала Кафаницу… а каламбуру та подршка није била потребна. Гледаоци су слали једни друге на журку, на којој су глумци узвикивали: „Склоните се, долази будућност“, или „Способан човек одлази у четнике, а враћа се из партизана“, и певали:

Народ воли женске голе
Високе и мале,
Народ неће ни да види
Своје генерале.

За голотињом срце нас боли,
Будимо голи, будимо голи!

Мала преправка узречице „Тешко је бити Србин, али часно“ у „Тешко је бити Србин, али касно!“ експлодирала би у гледалишту као ручна бомба. Данас је беспредметно говорити о врлинама и манама позоришне представе која је била још један доказ о авангардној улози АТЕЉЕА 212, а мене промовисала у авангардне писце.

Било је лепо док је трајало.

Журка је прекинута оних дана кад ме је ЦК, бранећи своје позиције пред Фараоном, неопозиво сврстао у опасне националисте.

Брана Црнчевић,
2010.

Предговор допуњеном издању књиге „Пиши као што ћутиш“
(Беоштампа, Београд, 2010).

Брана Црнчевић (Ковачица, 8. фебруар 1933 — Београд, 14. април 2011)