АФОРИЗМИ – ПЕСМЕ – ПРИЧЕ
Уредник: Стефан Крнета
Рецензент: Иво Мијо Андрић
Лектор: Мср Јелена Сарић Цветковић
Корице: Александар Нововић
Илустрације: Момир Васић
Издавач: Корисна књига д.о.о.
Година: 2025
Штампа: Графостил Крагујевац
Тираж: 1000

Избор за портал
Ј. Николић

Афоризми

Док човек испуни жеље другима,
њему остане само последња жеља.

Кад треба да издаш књигу, мораш да платиш из свог џепа,
а кад издајеш државу, нађу се спонзори.

Не може чобанин сам владати стадом,
потребне су му и џукеле.

Право гласа је неотуђиво,
не губи се ни после смрти.

Мирно спавајте.
Сванути нам сигурно неће.

Од свих слобода,
нама је једино загарантован слободан пад.

До висина се може на крилима,
а може и пузањем.

Сатирична поезија

Плагијатор

Ја одавно нисам писо, немам мисо.
Шта год смислим, већ смишљено.
Шта напишем, већ писано.
Што год кажем,већ казано.
Што понудим, већ виђено.
Како онда мудро чело
да напише неко дело,
једино му преостане
плагијатор да постане.

Заклетва
Заклео се поштењем и чашћу,
гробовима славнијех предака
да ће радит народу на корист,
да ће бити понос потомака.

Заклео се светињом и вером,
заклео се у мајчино млеко,
да ће служит закону и правди,
све што има поштено је стеко.

Кад се прену окупан у зноју,
уснио je у скупштинској клупи,
би му мило што је само сањо,
могао је инфаркт да га лупи.

Па се закле, тајно и у себи
да се никад заклињати неће,
пред изборе све што је обећо,
заборавиће ако буде среће.

Исповест шездесетогодишњака

Хвала богу, ја још могу,
могу лежећ, могу с ногу,
могу дању, могу ноћу,
и кад нећу и кад хоћу,
не сметају ми године,
могу увек више пута,
не смета ми кафа црна,
не смета ми шљива љута.
Не требају ми чајеви,
не требају ми таблете,
могу заспат кад год хоћу,
мирно спавам као дете.

Кад на врби роди грожђе

Према рају кренули смо,
реч дадоше наше вође,
ко преживи дочекаће
кад на врби роди грожђе.

Да нас приме у Европу,
помози нам Свети Ђорђе,
то ускоро десиће се
кад на врби роди грожђе.

Никога се не плашимо,
узор нам је Карађорђе,
све ћемо да победимо
кад на врби роди грожђе.

Кад нас сморе празна обећања,
а живот нам у нади прође
и ми ћемо до памети доћи
кад на врби роди грожђе.

Сатиричне приче
Литвијум

Да ти кажем, што се тиче нас Цигани, тај литвијум је много добар. Веруј, среће ми циганске, на рану да га ставиш, на леба да га мажеш, у сласт да га смажеш. Мајку да не видим ако лажем. Кажу кад направе те батерије са литвијумом има побацају све стари акумулатори. Оће се и ми Цигани опаримо. Све ће их покупимо и продамо на отпад. Децу да нахранимо. Много бре добар тај литвијум. Само што га не открише у Немачку, да усреће Немци. Много несрећан народ ти Немци. Ми Цигани и Срби смо срећни, нама и не треба. Боље би било да се литвијумом усреће Немци, да им вратимо што су нас Цигани и Срби усрећили четерес прве.
Јел имаш неки динар да децама купим леба? Може ли и једна цигара, жив ми ти? Одо покупим још који стари акумулатор док нису стигли ови литвијумски.
Ајд у здравље.

Ефикасно сам излечен од вируса

У почетку је то код мене било асимптоматски, без трага било каквих проблема. Ни слутио нисам шта ме је снашло. Мислио сам, није први пут, дешавало ми се и раније, нарочито у пролеће. Како дође тако и прође, без некаквих великих последица, па се понадах да ће тако бити и овај пут. Оно јесте да се нисам чувао, мада сам знао да по људе у мојим годинама то може бити кобно. Контакти су бивали све чешћи, а дистанца све мања. Убрзо су се појавили и први симтоми, хватала ме ватра, тресла ме грозница, губио сам тло под ногама, губио контролу, ударило ми на срце, одузело ми памет. Колеге на послу су у чуду питале јесам ли добро, шта се то са мном дешава. Све мање сам био у стању да кријем колико ме ухватило, док ту везу са младом колегиницом није разоткрила моја жена. Уследиле су строге мере изолације, карантина, забране кретања и виђања са било каквом особом супротног пола.
Врло ефикасно сам излечен без вакцине и респиратора.
Мој савет вам је да на време откријете симптоме, јер се љубавни вирус најлакше сузбија у старту док не оде на срце.

Повуци потегни

Друг Пера, дугогодишњи истакнути активиста владајуће странке, директор успешног јавног предузећа и пасионирани колекционар некретнина на егзотичним дестинацијама, постао је објекат истражних радњи и запао у големи проблем.
Покушао је сам да реши проблем, али повуци – потегни, повуци – потегни, не могаше га решити. Позва Пера у помоћ друга Ђуру, председника регионалног огранка странке.
Ђура за Перу, Пера за проблем, повуци – потегни, повуци – потегни, мрка капа! Дубоко је Пера забраздио у проблем.
Сетише се друга Симе, јавног тужиоца, иначе кума друга Ђуре и дугогодишњег члана странке. Симо за Ђуру, Ђура за Перу, Пера оберучке за проблем, повуци – потегни, не решише проблем.
Притече у помоћ и друг Бане, председник суда, који је већ више пута доказао лојалност партији. Бане за Симу, Сима за Ђуру, Ђура за Перу, Пера за проблем, повуци – потегни, проблем се не да решити.
Виде да немају куд, па позваше председника, јер кад он потегне сви проблеми се решавају. Тако, председник за Банета, Бане за Симу, Сима за Ђуру, Ђура за Перу, Пера за проблем, повуци – потегни, повуци – потегни, решише проблем.
П.С. Свака сличност са причом Деда и репа је случајна, јер ликови у причи Деда и репа нису чланови исте партије и њихови мотиви да помогну деди су сасвим друге природе.

КЊИГА ЗА ЛЕЧЕЊЕ ЉУДСКИХ БРИГА
(извод из рецензије књижевника Иве Мије Андрића)

Момир Васић је песник, прозаист и афорист који своју часну списатељску мисију врши непосредно уз обалу надалеко познате ’ријеке криве’ Дрине. У град глинице и сплавара Момир је дошао из рударске и соларске Тузле, поневши са собом здрав раднички дух.
Морам истакнути да сам многе Васићеве афоризме, песме, приче и хумореске пре тога читао на страницама бројних електронских часописа који објављују ту врсту књижевних дела. Био сам тако, као и многи други читачи, упознат са његовом богатом литерарном продукцијом за коју је последњих година примио више награда и признања на конкурсима у БиХ и Србији, која има богату и надалеко познату хумористичку и сатиричну традицију.
Књижни урадак Момира Васића под насловом „Добили смо лажну дојаву да ће нам бити боље” састављен је из три хумористичко-сатиричне целине које су тематски повезане, а садржајно се у свему прожимају и надопуњују. Први део књиге испуњен је афоризмима и другим кратким мисаоним урадцима којима аутор одашиље своја запажања, коментаре, поруке и поуке о знаној нам прошлости, видљивој садашњости и непредвидивој будућности.
Афористика је отворено књижевно поље на коме се у исто време може орати, сејати, копати и брати, а да се орач, сејач, копач и берач пуно не уморе. Она је мисаони и лексички алат који је свима лако доступан ’од јутра до сутра’. За оне који га не користе као стваралачко средство, увек остаје довољно времена за читање свега што је на том пољу марно засејано. Мислилац Васић као вредни афористички делатник, за све који не пишу и не читају, има кратку и јасну поруку која на свим језицима има исто значење: Не мораш читати да би их прочитао. Е, у том грму лежи зец, али и вук који се пита и одговара: Ако је истина да се на грешкама учи, онда смо ми лоши ђаци. Подразумева се да је то баш тако јер: Слепима код очију, џабе нуде светло. Има народ богато искуство из блиске прошлости које се може препознати у афоризму: Десио се народ – напунио је народне кухиње.
У другој целини уврштене су лирско-епске сатиричне песме, писане везаним стихом са истанчаним смислом за риму као најтечнији облик лирског изражавања. Аутор је у тој врсти песничког стваралаштва досегао висок ниво уметничког исказа, чиме се сврстао у ред понајбољих стваралаца на нашим просторима. Потврдио се као врстан зналац у одабиру тема из свакодневног живота и вешт преносилац властитих критичких и самокритичких мисли о свему што се око њега и шире у земљи и свету збива и догађа. То се најбоље види из бројних стихова који на сликовит начин, пробраном лексиком приказују стање у друштву те ведре и тамне нијансе које се творе и јављају у људском уму и духу. Васић то уверљиво потврђује у песми Бог нам дао, а ђаво нам не да, из које за илустрацију цитирам строфу: /Бог нам дао, а ђаво нам не да/ Да живимо поносно и сретно/ Да ценимо оно што имамо/ И схватимо да је изузетно/. Своје песничко послање Васић извршава с обе стране Дрине јер његова лоза не признаје леве и десне обале као границе људског постојања и живљења. Она је ту реку прегазила као ’плитак поток’ и тако дала видан допринос спречавању ширења ’беле куге’ што је захватила сиромашно балканско поднебље. Та бела пошаст описана је у тугаљивој песми под насловом Бела куга, следећим стиховима: /Цели свет се сад Србији руга/ На врата јој стигла бела куга/ Све се мање дечица рађају/ Све се чешће школе затварају/. Сваки коментар овде се чини сувишним осим онога да децу треба задржати уз ’мајку земљу’ јер је то једини начин њеног очувања у изворном окриљу знаног нам рода и дома. Све друго су празне приче које свакодневно слушамо са паучином оплетених политичких говорница из уста оних којима је истина готово исто што и лаж. Поет Васић то је оптимистично најавио и објавио у песми Кад на врби роди грожђе. /Према рају кренули смо/ Реч дадоше наше вође/ Ко преживи дочекаће/ Кад на врби роди грожђе/. Покојна Силвана Арменулић би то отпевала речима… /Тужна врбо сестро моја мила, над извором што си се надвила/. А врба, ко врба. Никад и никоме грожђе није дала! Живот је песма, каже наш народ. Лепа или ружна. Ведра или тужна.
А кад није песма, онда је прича. Поучна, весела или као врба: тужна и жалосна. Знаде то Момир Васић, па нас из света песме у трећем делу књиге, одводи у хумористички приповедни свет. У њему налазимо обиље тематски широких и садржајно богатих хуморески, козерија, кратких записа и цртица. За разлику од сатиричне поезије која захтева изричајну прецизност, слоговну метрику и чисту риму, шаљиво прозно приповедање пружа аутору могућност ширег кориштења разноврсне језичке апаратуре и богатог речничког фонда. Ту се писац Васић сналази као риба у води. То је његов изворни терен на коме долази до изражаја приповедна снага стечена у младости и развијана кроз живот као биљка која даје целогодишње плодове. Види се то из сваке хумореске, козерије или кратке приче обојене здравим хумором, иронијом, сарказмом, апсурдом и другим стилским фигурама које красе његове прозне записе. Прозаист проматра свет око себе, процењује његову вредност и из тог обиља издваја теме које велемајсторски претаче у вешто монтиране кратке и кротке приче и причице које код читаоца морају изазвати осећај ведрине, смешак на лицу па и грохотан смех. Неке хумореске су обојене сатиром, неке уоквирене иронијом и сарказмом, а у некима налазимо елементе алегорије, хиперболе, апсурда, контраста, па и гротеске у граничном облику. Васићева нарација је одмерена, прочишћена од блатне тривијалности, језгровита и лако разумљива за читаче свих узраста, степена образовања и старосне доби. Приче се читају са ужитком и осећајем да су посуђене из властитог опажаја света око нас, и као да су преписане нашом руком и из наших мисли. Писац је ту остварио такву блискост са читачем у којој се и он осећа вредним са аутором. То је врхунац којега мало ко може постићи у овој врсти интелектуалног посла. Све напред написано може се пронаћи и ишчитати нарочито у причама, хуморескама и козеријама под насловима: Перон број 1; Онлајн дијета; Сајам аутомобила; Сатири хвала; Чекам наследнике; Проводаџија; Ало; Љубимац; Кризни штаб; Кум; Плави соколови; Река живота; Гласам за 5Г; Изгубљено време и Сумњиво лице. Ово су само неке од више десетака сјајних прозних казивања о данашњем времену и свету који нас окружује у доба компјутера, мобитела, интернета и заразних друштвених мрежа које су људе претворили у минијатурне ходајуће стројеве са чим ни Тесла не би био баш до краја сретан и задовољан.
Овом мишљу завршавам писање о књизи хумористичко-сатиричне поезије и прозе коју вреди више пута читати и имати на полицама властите кућне библиотеке. У здравље било свим верним читаоцима, а писцу Момиру Васићу желим да га здравље послужи што дуже да може у миру писати нове и овако добре књиге.
Иво Мијо Андрић децембар 2024/јануар 2025.

О ПИСЦУ:

Момир Васић је рођен 08.06.1958. године у Тузли. Економски факултет завршио у Сарајеву. Живи у Зворнику, Република Српска. Ожењен, отац двије кћерке. Пише пјесме, приче, поезију за дјецу, афоризме, сатиричне приче и сатиричне пјесме. Бави се сликањем и карикатуром.
До сада објављивао сатиричне садржаје у “Енигматици“, “Политици“, Етни, Носорогу, Шипку, Ошишаном јежу, Вечерњим новостима, НИНУ.
Члан Београдског афористичарског круга.
Заступљен у Зборнику “Афоризми и афористичари 2020.“ године издавачке куће Алма.
Кратке приче и пјесме објављује на порталу “Башта балкана“.
Објављене кратке приче у зборницима кратких прича за 2019. и 2020., 2021, 2022. и 2023. годину издавачке куће Алма.
Освајао награде на конкурсима “Златна кацига 21“, “Сокобања 22“ , на фестивалу сатире Затон у Црној Гори.
Афоризми су му објављивани у сатиричним часописима и порталима у Словачкој.
На “Сатира фесту 2022. године “ у Београду освојио је награду за најбољу сатиричну причу.
На Шабачкој Чивијади 2023. године освојио је награду за најбољу карикатуру, а 2024. другу награду за сатиричну причу.
Освојио је прву награду на 6. Дринским књижевним сусретима за збирку приповиједака “Приче душе“.