Недавно објављена Антологија немачког афоризма „Кишобран мудрих“ имала је своје прво представљање 26. октобра на Београдском међународном сајму књига. О делу, које је превео и приредио Александар Чотрић, а објавила издавачка кућа „4СЕ“, говорили су уредница издања Нина Симић, књижевник и књижевни критичар Витомир Теофиловић, књижевник и председник Београдског афористичарског круга Слободан Симић и књижевник и професор филозофије Станислав Томић.
„Чотрић је врхунски антологичар. Из непресушног извора, из ризнице од више хиљада афоризама бирао је оне који се истичу лепотом стила и досегом мисли, али који су уједно и дах свога времена и дух вечности, који спајају актуелно и локално са глобалним и универзалним“, истакао је Теофиловић и своје констатације поткрепио цитираним афоризмима из Антологије:
Ајнштајн: Власт увек привлачи људе ниског морала.
Емануел Вертхајмер: Пут до власти је толико стрм да морате пузати на све четири.
Бизмарк: Највише се лаже за време рата, после лова и пре избора.
Макс Вебер: Не морате бити Цезар да бисте разумели Цезара.
Гете: Која је влада најбоља? Она која нас учи да сами владамо собом.
Јоханес Грос: Куповина политичара је старомодна. У модерној демократији купују се бирачи.
Михаел Марије Јунг: Демократија може бити сахрањена и у гласачким кутијама.
Елијас Канети: Сваки рат садржи све претходне.
Клаузевиц: Одбрана је јача од напада.
Лихтенберг: Опасно је бити у праву кад моћници нису у праву.
Енцесбергер: Политичар по професији јесте човек без професије.
Волфганг Ешкер: Немушти народ. Дао је свој глас диктатору.
Карл Краус: У држави постоје људи о којима не знамо ништа друго осим да се не смеју вређати.
Јохан Готфрид Зојме: Народ који само један човек може да спасе заслужује да умре.
А затим је Теофиловић навео и неколико бисера духа из социо-психолошке сфере.
Карл Јасперс: Човек је увек више од онога што зна о себи.
Кант: Три ствари нам помажу да издржимо животне тегобе: нада, сан и смех.
Кафка: Кад је човек сам, увек је у лошем друштву.
Ерих Кестнер: Самоћа удвоје је најгора.
Роберт Лембке: Спремни смо да посечемо дрво због чачкалице.
За сам крај свог излагња прочитао је и неколико, како је подвукао, за ауторе најделикатнијих, аутопоетичких афоризама.
Габријел Лауб: Немогуће је смислити афоризам црњи од стварности.
Ниче: Афоризам је облик вечности. Моја амбиција је да у неколико речи кажем оно што други не кажу у целој књизи.
Ниче: Пустиња расте.
Марион Гицел: Кратко, краће, најкраће: афоризам.
Артур Шницлер: У срцу сваког афоризма, ма колико изгледао нов или парадоксалан, куца древна истина.
Ханс Хорст Скупи: Искрено речено, писци треба да буду награђени и за оно што се налази између редова.
„Читање антологије немачких афоризама ‘Кишобран мудрих’ за љубитеља афоризма подсећа на обилазак музеја Лувр у Паризу: незабораван, импресиван и инспиративан доживљај. Као што ни у Лувру просто не знаш где пре да гледаш, шта пре да осмотриш, на чему да се задржиш, тако је и с Aнтологијом немачког афоризма. То је један фестивал афористичке лепоте и вештине“, рекао је на промоцији Симић и наставио: „И баш као што и за Лувр треба више дана да би уопште сагледао макар и делић онога што је изложено, тако и за ову Антологију треба више сати и дана, без обзира што је обимом невелика, а садржај наизглед лак за читање. Јесте она за читање лака, али није лака и једноставна за схватање и разумевање. Поједини афоризми су својеврсне ’Мона Лизе’. Мораш да станеш и стојиш и дивиш се и уживаш, и да за то одвојиш време.“
„Ако је, по ријечима Теодора Адорна, ‘топ изум који је сам себе најавио’, онда је кишобран изум који је сам себе раширио. Но као што Кинези имају своју мудрост, тако и Нијемци имају свој кишобран. Кишобран мудрих. Taj кишобран је у Србију донио Александар Чотрић“, нагласио је Томић. „И, гле, изложен је овдје пред вама као експонат који свако може отворити. Не ради се, да и то кажемо, о истој ствари са којом Петер Хандке пореди представе: ‘Представе имају привремену употребу, попут кишобрана или четкица за зубе. Када се више не користе, одлазе у канту за смеће.’ Наиме, овај амбрел се чува. Далеко од канте, недалеко од Канта. Јер небо над нама није стално звјездано, нити је морални закон увијек у нама. Што би рекао Лихтенберг: ‘Киша је падала тако јако да су све свиње постале чисте, а људи – прљави.’ Послије кише остану баре, а ‘један, гледајући у бару, види у њој прљавштину, а други види звезде које се огледају у њој’, примјећује Кант“, речи су Станислава Томића изговорене на промоцији Антологије немачког афоризма.
