PRVONAGRAĐENA PRIČA NA KONKURSU FESTIVALA SATIRIČNE PRIČE 2024, U ORGANIZACIJI BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA

ЉУБАВНО ПИСМО

Данас, сунчаног дана априла месеца, изненадила ме је коверта у поштанском сандучету… Није рачун за струју, јер долази крајем месеца. Није рачун за инфостан који је већ дошао, а боље да није. Није рачун за телефон, он долази у облику СМС поруке на телефону. Није порез, а није ни плава коверта која ми, чини ми се, иако знам да ништа нисам урадио што се коси са законом, буди иста осећања као малој деци кад се помене реч бабарога. Па макар била адресирана на туђе име, а не на моје што се једном и десило. То је било, сада већ, пре читаву деценију. Враћајући се с посла, ритуално увек окренем главу према поштанском садучету, тако је било и тог дана када сам у свом пронашао плаву коверту на име Спиридон Крстић. Нити у згради има Спиридона Крстића нити сам икада чуо за то име и презиме. Узевши ту плаву коверту што буди црне слутње у руке, прошла ме је језа. Помислио сам да бацим коверту у први контејнер, да убацим у комшијино поштанско сандуче са којим нисам у претераној љубави, најзад сам одлучио да узмем коверту и спалим је, тако да од трагова да сам је примио не остане ништа. Али, камере, које смо тада уградили на улазу у зграду, нису ми дозволиле, јер би доказ да сам је држао у својим рукама, још више угрозио мој положај и пробудио сумњу. Нисам, право за право, знао шта да радим, мозгао сам читав дан, а онда скупио снаге и однео коверту у прву полицијску станицу, онако неотворену. Представио се ја полицији, а колико ми је било лоше, за мало се нисам представио и Господу. Дао сам изјаву, потписао је такође и напустио полицијску станицу убрзо. Установљено је да је грешка и рекли су ми да сам слободан. Мислио сам тада, боље слободан него Спиридон. Данас сам затекао коверту розе боје. Узео сам је и однео у стан. Знам ово је сигурно сину послала школска другарица позивницу за рођендан…Отворио сам је не би ли видео до када ћу морати да купим поклон школској другарици и када ћу га водити на рођендан у играоницу, али то није била никаква позивница за рођендан, већ писмо. Миришљаво и украшено шљокицама. Љубавно писмо. У исто време сам био срећан и жив сам хтео да се поједем. Срећан што је синчић добио љубавно писмо, а жив сам хтео да се поједем што сам отворио, гонила ме је мисао како да му кажем да сам му отварао писмо. Деца су, кад им се руши приватност у тим годинама, најрањивија. Али кад сам већ отворио почео сам да читам. Редови су се низали један за другим, у мени будили емоцију, читајући писмо, евоцирао сам успомене на моје основношколске дане. Писмо саткано од метафора кипило је од искрености, речи пуне емоција искакале су као конфете из реченица. И сав сам био радостан због сина док нисам видео пошаљиоца. Твој Милисав Вуче, уз нацртан пољубац стајао је потпис. У тренутку сам постао као жена у другом стању – нагло сам променио расположење. Постао сам бесан. Мом сину шаље љубавно писмо дечак?! Инстиктивно сам узео шећер и воду да се повратим иако ми није било до живота. У тренуцима очаја, пожелео сам да сам ја Спиридон Крстић и да је плава коверта, а у њој смртна казна, била намењена мени. Лакше бих преживео…

Јован Зафировић
(1997)
Београд

DRUGONAGRAĐENA PRIČA NA KONKURSU FESTIVALA SATIRIČNE PRIČE 2024, U ORGANIZACIJI BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA

PAPIR TRPI SVE

U centralnoj Srbiji, u upravnoj zgradi male opštine Veliki Koruptinci, kao kas mlade ždrebice odjekuju koraci sredovečne korpulentne šalterske službenice Smiljke. Utrčava u toalet, odguruje čistačicu Živku i uletevši u kabinu izvršava rafalnu paljbu.
Mrmlja sebi u bradu: „Ovo mora da je od one bombonjere što je doneo Gagi Brisel. Brisnem mu ga majke… Kaže: or’ginal belgijska čokolada gospodžo, za Vas moliču lepo… Kao da ja ne znam da oni to tamo kupuju na rasprodaji pri isteku roka, još dok dođe do Srbije to triput užegne. Nego eto, velim da ne odbijem čoveka, ’oće da se uvredi. Potrudio se, a neki… dođu praznih ruku, a ’oće da im radim punom parom… E pa cvrc Smiljojka!“
„Sunce ti kalaisano… Izvrnuh creva k’o čarapu al’ nije mi žao, bila lepa bombonjera. Jes’ mi debelo crevo zabrundalo na pola al’ morala sam da je završim. Nema tog posla da sam ja započela, a da ga nisam završila, jedino ako neko ima guju u džepu, pa ne ume da časti. Takvi pre završe kod Svetog Petra, nego kod mene. Nego, gde je ovde to’let papir?“

– Živka! O Živka! Gde je ovde papir?!
-Koji papir gospođo…? Je l’ potvrda o plaćenom porezu…? – naivno će Živka.
-Ma šta pričaš bre?!
-Je l’ potvrda o prevodu zemljišta…?
-Živka bre je l’ se ti to sprdaš sa mnom?!
-Ne gospođo. Mislite na izvod iz katastra…? Potvrdu o vlasništvu…? Koji papir…?
-Ma Živka, grom te ubio, fali mi papir… za brisanje…
-A tebi gospođo fali papir! – jedva dočeka Živka.
-Kako deluje kad si sa druge strane šaltera? Sranje, a…? Sećaš se onog zahteva za legalizaciju što sam podnela pre tri godine?
-Sećam se… Šta s tim? – zabrinuto će Smiljka.
-Svaki put kad dođem kod tebe nešto mi fali. Nema šta nisam donosila… satelitski snimak i snimak dronom i plan objekta pre drugog, pa pre prvog svetskog rata, još samo što nisam donosila plan pre Kosovskog boja… A nije da nisam častila… Kafa i ratluka koliko sam proturila kroz tvoj šalter, toliko nije prošlo kroz ruke radnice u marketu sa desetogodišnjim radnim stažom. Samo od toga si povećala šećer za pet, a pritisak za dvadeset jedinica, o kilaži i konfekcijskim brojevima da i ne govorim.
-Živka bre, nema to veze sa mnom, da je do mene ja bi ti to završila. Daj mi to’let papir, a to ćemo ovih dana to da sredimo. – umilno odgovara.
-E pa nećemo! Rešićemo to sad i ovde!
-Ali nije mi tu…
-Pečat?! Ne laži! Znam da ga uvek nosiš sa sobom!
Živka širom otvori prozor, a iznad vrata kabine prebaci fasciklu.
-Overavaj! Sve ti je tu, po najnovijim izmenama zakona o legalizaciji, triput sam proveravala! Overavaj ako nećeš da navučeš upalu bešike!
Šušte listovi, štekće pečat kao singerica, potpis jedan, drugi, treći, a zubi samo cvokoću… Diže Smiljka fasciklu, iznad vrata kabine, a Živka je brže-bolje ščepa.
-Molim te, daj mi sad papir i zatvori prozor… – bespomoćno će Smiljka.
Živka lista dokumenta… Svaki pečat na svom mestu, sve potpisano. Odlazi po toalet papir, kad joj zazvoni telefon. Javlja se: „Štaaa?! Kad bre?!“ – izbezumnjeno će Živka.
-Ej, šta je s mojim papirom? – zabrinuto će Smiljka.
Živka otvori fasciklu i istrese je u otvor iznad vrata kabine.
-Evo ti pa se briši! Srušili nam objekat! Kud ti ne izručih ceo ricinus u bombonjeru?!
-Znači sve ovo je tvoje maslo?! Letećeš sa posla zbog ovoga!
Dunu vetar, začu se još jedan kratak rafal, a Smiljka opet promeni tonalitet.
-Ali Živka, nisam ja kriva… Ne možeš ovako da me ostaviš… Ne osećam se dobro…
-To kako se ti sad osećaš ja se osećam već poslednje tri godine! Tebi sad bar ne fali papir!
Okrete se Živka i zajedno sa promajom zalupi vrata.

Marko Pajić
(1990)
Valjevo

TREĆENAGRAĐENA PRIČA NA KONKURSU FESTIVALA SATIRIČNE PRIČE 2024, U ORGANIZACIJI BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA

PISMO ZA CAMUSA

Dragi Alberte,

            teško bih preživio a da ti između ostaloga ne pišem i o muškarcu koji je postao psom svoje žene. Svjestan sam, tvoje vrijeme nosilo je svoje i vrijednosti i stupidnosti, o kojima si ti pisao, možda ti je teško povjerovati u moje riječi. Zbog sloboda koje danas imamo, češće radimo budale od sebe.

            Riječ je dakle o nesigurnom muškarcu koji živi u sjeni svoje ambiciozne, energične i egoistične žene. Odlično dresiran, prati i čuva samo nju. Tokom dugog zajedničkog života ona je vrlo oprezno gradila svoje plavokrvno carstvo. On, običan mješanac, zarežao bi tu i tamo na nedužnu spodobu usputno, tek da se uvjeri da je ipak pas. Moj Camus, nemaš ništa osim mojih riječi, no, možeš i sam zaključiti da je takvo što moguće.

            Gospođa Cvijeta ostvarila je svoje snove, visoko penjući se društvenim ljestvama grada. Čovjek-pas strpljivo je slušao hvalisanja svoje vlasnice. Znao je da su njena postignuća tek sramotna prosječnost no, svejedno je poslušno puzao iza nje dok je besramno prostituirala svoje ime. A ona ga nije ni opažala. Osim kada bi pravio nered u stanu premještajući jastuke na trosjedu. Instinkt mu je govorio da si ona ne dopušta biti sretna. Nedostaje joj dobrohotnost pseće naravi. Ti vrlo dobro znaš, dragi moj Camus, psi su jednostavna i nezahtjevna bića. Stoga što je pseći život kratak, oni znaju što je važno: Život je lijepa šetnja, siguran krov nad glavom, nekoliko dragih prijatelja za igru i dovoljno hrane. To je sreća.

            Ostario i sijed shvatio je, on nema što vidjeti iza sebe. Tamo je tek njegov rep, kojim već odavno nije mahao. Iza nje i od nje, nije mogao vidjeti svoju sutrašnjicu. Susjedi su se samilosno smješkali, promatrajući ga.

            Kada je čovjek-pas odlučio poraditi na tome da i sam postane gospodar, upitao se, tko bi mogao biti njegov pas? Bilo je sigurno, došao je trenutak da krene u pohode na uspjeh i zapamćenost među ljudima. Ili, bar psima. Imaju li psi kolektivno sjećanje? Pokušavao je preokrenuti igru i zaposliti C. kao svoju kuju, koja će podržavati i stvarati njegovu karijeru. Ništa mu nije uspijevalo. 

            Dugotrajna borba izmorila je ostarjeli par. Bio si u pravu dragi Alberte, počeli su nalikovati jedno na drugo. Sahranivši ga, ona posta svemiru posve nevažna sitnica. Nedostajao joj je on, njemu je bila sve. Uzalud svi njeni uspjesi, više nikome nije bila toliko važna kao što je bila važna njemu. Bila je njegov univerzum. Još samo ponekad, obgrlio bi je osjećaj da je postigla mnogo u svom životu, ponosivše se sa sobom no, nikoga nije bilo briga.           

            Neko vrijeme ljudi su pamtili starca koji je čitav život klimao za ambicioznom gospođom C. Potom, kako su i oni selili na drugi svijet, više se nitko nije sjećao čovjeka-psa, a ni njegove gospodarice. Tu i tamo, u analima velikog grada, netko bi spomenuo njeno ime. A on, kao da ga nije bilo. I tako, dragi moj Alberte, čim opazim takav jadan par, pitam se, nalikuju li doista jedno drugom, ili mi se to samo čini zbog tvojih rečenica.

            Inače, dobri moj Camus, zabavilo bi te ovo šašavo vrijeme prve četvrti 22. vijeka. U pustinji padaju nezapamćene kiše, ratuje se i puškara stalno, budale vladaju svijetom, imamo nevjerojatne snimke svemira i otkrivamo bezbrojne njegove tajne, otapaju se ogromni ledenjaci i diže se razina oceana, izumiru mnoge životinjske i biljne vrste. Da ne mora misliti, čovjek je kreirao umjetnu inteligenciju. Jedino što homosapiens još može, smijati se od srca svim svojim glupostima. Još ima srce…                                                                                                         

                                                                                                            Kolega po peru, Adam R.

Đurđa Vukelić Rožić
(1956),
Ivanić-Grad, Hrvatska

POHVALJENE PRIČE NA KONKURSU FESTIVALA SATIRIČNE PRIČE 2024, U ORGANIZACIJI BEOGRADSKOG AFORISTIČARSKOG KRUGA

KNJIŽEVNI UZORI

U čuvenoj pariskoj Bastilji čamio je, takođe, čuveni francuski spisatelj Markiz de Sad. I pisac i filozof Volter odslužio je jedanaest meseci zatvorske kazne na istom neplemenitom mestu zbog satire kojom je uvredio jednog plemića. U zatvoru je u doba Ruske Imperije, s drugim bednim ljudima, bio jedan od najznačajnijih svetskih romanopisaca i mislilaca Fjodor Mihajlovič Dostojevski. Gorke zatvorske dane iskusio je ljubitelj slatkog života planetarno poznati irski književnik Oskar Vajld. U požarevačkoj apsani tužne dane je provodio najveći srpski komediograf – rab Božji Branislav Nušić. Nobelovac Ivo Andrić u mladosti je bio u šibenskoj, pa u mariborskoj „prokletoj avliji“ na početku Prvog svetskog rata. U komunističkom Sovjetskom Savezu, na jednom od ostrva arhipelaga, u Staljinovom logoru je bio zatočen pisac i kasniji nobelovac Aleksandar Solženjicin. Stanislav Ježi Lec ne bi postao najpoznatiji svetski aforističar da nije pobegao sa streljanja na koje su ga nacisti doveli iz jednog logora. Jugoslovenski panduri su iza rešetaka držali pesnika Simu Pandurovića, koji se tamo našao odmah posle oslobođenja. Mlade godine potonjeg velikog književnika Borislava Pekića pojeli su skakavci u ćumezima sremskomitrovačkog i niškog kazneno-popravnog zavoda. Venac godina u golootočkom logoru svio je budući srpski akademik Dragoslav Mihajlović. Dramski pisac Aleksandar Popović prošao je kroz ličnu dramu, takođe, na Golom otoku koji mu je oduzeo pet godina mladosti. Godinu i šest meseci u kazamatu proveo je i za totalitarnu vlast nepodobni slovenački aforističar Žarko Petan. Milovan Đilas je zbog svog pisanja u zatvorima Brzove države i njene nove klase sabrao devet godina. Makedonski aforističar Eftim Gašev devet leta je sedeo u memljivim ćelijama, a čak jedanaest godina slobode je bio lišen bugarski satiričar i prevodilac Gančo Savov. Hrvatskom piscu Vladi Gotovcu je šest godina glava u torbi bila kaznionici u Lepoglavi. Vunena vremena na svojoj koži osetio je jedan od najznačajnijih srpskih pesnika Gojko Đogo.
Prisećam se sudbina ovih pisaca i razmišljam. I ja sam književnik, slobodni umetnik u Srbiji godine 2024. Teško razmišljam, jer sam gladan. Danima već nemam ništa ni u stanu, ni u džepu. Stojim u supermarketu s korpom u ruci u kojoj je pečeno pile. Nemam novca da ga platim, a glad je jaka.
Pa, ako su pomenuti pisci bili robiji, možda vredi da rizikujem.

Aleksandar ČOTRIĆ
(1966)
Pančevo

POŽAR

Kad sam tog dana stigao u firmu, u hodniku sam osetio miris dima! Znao sam! Požar! Druge firme u gradu već prešle u 22.vek! Više ni u klozetu nemaju papir. Čak se i tamo koristi dugme „dilit“!
A kod nas, papira više nego u štampariji „Službenog glasnika“! I to pred izbore, kad se štampaju glasački listići. Pa kako neće da plane?!
Smesta sam otrčao kod čoveka koga zovemo PPP – Protiv Požarni Petronije.
„Daj brzo aparat za gašenje požara!“ – viknuh.
„Ne može!“
„Kako bre ne može?! Dim kulja kao iz furune!“
„Za danas u 10 sati organizovano je svečano otvaranje aparata za gašenje požara! Ima da se skupe naš direktor, predsednik opštine, ministar neki… koga kod nahvataju… Sve do tad ovaj aparat ne sme niko da pipne!“
„Ama čoveče, zar ne osećaš? Gori nam pod nogama?!“
„Druže, gori i meni! Imam još pola godine do penzije! Nemoj sad da me sabotiraš!“
„Ako mi ne daš taj aparat nećeš da dočekaš ni topli obrok!“
„Za topli obrok ne znam, ali moram prvo da dočekam muziku!“
„Kakvu sad muziku? Neće valjda neki bend da tambura za otvaranje jednog PP aparata?“
„Sačuvaj bože! Mi smo firma sa stilom. Nama će da svira Beogradska filharmonija. Muzikanti su već u trpezariji.“
„Filharmonija?“
„Da brate. Ima da nam sviraju Vangelisa. „Vatrene kočije“. I to na uvce!“
Nisam mogao više da izdržim. Dim me već štipao za oči. Otrčao sam u prodavnicu i kupio dve flaše kisele ovde. Promućkao sam ih, otvorio i poleteo u pravcu izvora dima. Da spasem šta se spasiti može!
Petronije je ipak bio u pravu. Nije bio požar. Dim je dopirao od dim-mašine koju je specijalista probao za nastup Filharmonije.
Već sutradan sam dobio otkaz. Ali i dalje radim. Šef ne može nikako da mi ga overi.
Dobio je nov pečat. Neotvaran. A za njega je svečano otvaranje predviđeno tek za dva meseca.
Ne znam ko svira na svečanom otvaranju, ali sto posto će biti neko baš upečatljiv.

Miodrag Stošić
(1982)
Beograd

                   SVE TEČE, NIŠTA SE NE MENJA

          Posle ostavke dugogodišnjeg predsednika, u stranci su se zametnule danonoćne konsultacije u kojima su se iskristalisala dva imena: Pera Perić, građevinski preduzetnik i prvi potpredsednik stranke, i Žika Žikić, magistar političkih nauka i drugi potpredsednik stranke. Njihov rovovski rat trajao je puna tri meseca i završio se bez odluke, pa se iskristalisalo novo ime: Marko Marković, doktor prava i profesor etike. Na Glavnom odboru bili je prigovora da je on suviše odan svojoj profesiji, ženi i poštenju, te da neće moći uspešno da vodi stranku, ali u nedostatku protivkandidata, svi smo glasali za njega. Zahvalivši na ukazanom poverenju, Predsednik nas je upozorio da će on, kao čovek strogih moralnih i etičkih načla, morati da povuče neke poteze koji se neće svima dopasti i da će se zbog toga, možda, mnogi pokajati što su glasali za njega. Ovo upozorenje svi smo shvatili kao prigodnu šalu, tako da smo se razišli u uverenju da smo obavili dobar posao.

        Međutim, Predsednik se nije šalio i čim je zaseo u fotelju, počeo je  da zavodi red pod sloganom sve teče, sve se menja. Prve nedelje je smenio prvog potpredsednika s obrazloženjem da čovek koji potkrada svoju stranku ne može da bude funkcioner u njoj. Pera Perić je konkretnim podacima pokušao da nas uveri da je ono što je zadržao za sebe sto puta manje od onoga što je doneo stranci, ali nije naišao na razumevanje.

        Druge nedelje Predsednik je smenio i drugog potpredsednika s obrazloženjem da otvoreno vara svoju suprugu, a čovek koji vara suprugu, prevariće i stranku. Žika Žikić mu je osorno odgovorio da je to njegova privatna stvar, ali nije naišao na razumevanje.

        Treće nedelje Predsednik je smenio i Sonju, svoju ličnu sekretaricu, s obrazloženjem da ne može da odobri njeno raskalašno ponašanje u svom kabinetu. Sonja je uvređeno odgovorila da se tako ponašala i prema bivšem predsedniku i da njemu to ne samo što nije smetalo, nego mu je čak godilo, ali nije naišla na razumevanje.

        Odlučni i hrabri potezi našeg Predsednika privukli su veliku pažnju medija, naša stranka je odjednom postala pravi hit u političkoj areni, pa smo na opštinskim izborima osvojili čak deset odborničkih mesta. Oduševljen ovim uspehom, Predsednik je zakazao grandioznu proslavu na koju je pozvao najviše republičke i gradske funkcionere. Sve je bilo spremno za vatromet, stigli su i trubači iz Guče – za svakog odbornika po jedan! – ali u pet do dvanaest ispostavilo se da je stranačka kasa prazna i da vatromet, trubače i koktel nema ko da plati. Na sreću, Predsednik je sačuvao prisustvo duha, pa se u minut do dvanaest setio Pere Perića. Ekspresno ga je vratio na mesto prvog potpredsednika, a ovaj mu se odužio tako što je našao sponzore za proslavu o kojoj se posle danima pričalo i pisalo.

        Danas se navršava godina otkako je Predsednik preuzeo stranku, pa smo se tim povodom okupili u popularnom topčiderskom lokalu. Tu se sad sprema veliko slavlje, pošto su Predsednik i njegova sekretarica odlučili da ozvaniče svoju vezu i svečano uplove u bračne vode.

Zoran Božović
(1940)
Beograd