У Братислави је 14. децембра, у 86. години преминуо Томаш Јановиц, словачки сатиричар, афористичар, романсијер, песник, новинар, аутор радио и телевизијских сценарија, позоришних представа и писац за децу и омладину.

Заступљен је у Антологији словачког афоризма на српском језику „Муње и громови“ (Београд, 2020). Међу осталим признањима, добитник је 2020. године награде „Златни круг“, Београдског афористичарског круга, за афирмацију и популаризацију сатире у свету. Јановицеве афоризме на српски језик је највише преводио Мартин Пребуђила из Старе Пазове.

Јановиц је рођен 1937. године у Братислави. После матурирања у Кошицама, студирао је словачки језик и историју на Факултету уметности Универзитета „Коменски“ у Братислави. Своје радове почео је да објављује у хумористичко-сатиричном недељном часопису „Рохач“ 1954. године. У овој редакцији био је уредник и аутор више од тридесет година.

Његов деби на књижевном плану био је 1959, када је објавио прву књигу. Бавио се темама као што су отуђене елите, медијске манипулације, непотизам, неразумевање међу половима, генерацијски проблеми, ратни период, расни прогони…

Томаш Јановиц се користио једноставним језиком, језгровитим и смисленим афоризмима и слободним стихом. Поседовао је изврстан таленат за приповедање и сатирично размишљање. Био је мајстор кратке форме и његов омиљени жанр је афоризам. Био је настављач најбоље традиције јеврејског хумора, јер се његово умеће заснивало и на богатом и дугом јеврејском искуству.

Председник Словачке Андреј Киска доделио му је 2017. године државно признање „Ред Људевита Штура“, за дугогодишње изванредне заслуге за развој демократије, заштиту људских права и слобода и развој књижевности и аудиовизуелног стваралаштва.

Словачки сатиричар Корнел Фелдвари једном је рекао да интуитивно осећа да је „Јановиц аутор европског формата, али је, нажалост, остао затворен у границама књижевности из које је потекао“.

А. Чотрић

АФОРИЗМИ ТОМАША ЈАНОВИЦА

Код нас није довољно поставити упозорење: „Пљување на земљу је забрањено”, него „Забрањено је пљување на земљу испред себе, поред себе, иза себе и изнад себе”.

Крв нам могу дати само људи исте крвне групе, а пију нам је они с потпуно друкчијом.

Хвала плишаној револуцији. Више не морамо да лажемо неслободно. Сада можемо да лажемо сасвим слободно.

У нормалним временима свако зло је због нечега добро. У ненормалним временима свако добро је због нечега лоше.

Не постоји идеални живот, нити идеални човек. Идеални су само идеали.

Глупост није вирус. Глупост ће преживети и најстрожи карантин.

Некад: вино, жене, песма.
Данас: гастролог, уролог и оториноларинголог.

– Зашто не размишљаш када говориш?
– Не могу да радим две ствари истовремено.

Већ имамо вештачку интелигенцију, а полако добијамо и вештачку демократију.

Успостављање тоталитаризма успева из првог пута. Успостављање демократије мора се стално понављати.

Популисте најпре желимо да слушамо, а после морамо да их слушамо.

Популиста засити све гладне уши.

Демократија се најмање демократски односи према демократама.

Комунизам? Неки су га платили смрћу, а неки животом.

Постоје државе за које је демократија казна.

Већ бисмо одавно били демократија да се демократија могла однекуд украсти.

Нуле су потребне у животу, посебно две једна поред друге.

Кичма се храбрима завршава у глави, а кукавицама у задњици.

Није му било довољно да му кажу: „Слажемо се с вама”. Увек су морали да додају – колико.