(Осврт на књигу Слободана Симића, Колективно лудило, Алма, Београд 2023)
Душевно здравље и очување здраве памети посебно је важно у периодима друштвене кризе, недемократске владавине и медијског мрака. Управо у време друштвених катастрофа, диктатуре, ратова, терористичких напада, организованог криминала, разноликих видова насиља, масовних убистава, људи су суочени са осећањем екстремне несигурности, анксиозности и забринутости. Уколико су разорене друштвене институције које пружају појединцу ослонац (породица, просветне, културне, здравствене итд.), он се осећа немоћним, нестабилним, уплашеним и његово ментално здравље је угрожено.

Симић о колективном лудилу

Најновија књига нашег врхунског сатиричара и афористичара на духовит, сатирични начин бави се једним од доминантних феномена нашег друштва – лудилом које постаје масовно, свеприсутно стање већине људи.
У савременом српском друштву феномени који се убрајају у социјалну патологију и менталне поремећаје као што су лоповлук, преваре, спиновање, мито, корупција, непотизам, куповина диплома, заташкавање злочина, гажење устава и закона, сваковрсно насиље, организовани криминал, наркоманија све више се узимају као “нормалне” појаве, које никога не узнемиравају.
У таквом друштву само се мањина држи морала, цени истину, слободу, част, несебичност, поштење и правду. Већина, напротив, сматра да је “природно”, “паметно” и “добро” бити неморалан, себичан, похлепан, непоштен, дрзак према слабима, безосећајан и ропски се покоравати моћном Вођи, ма какав он био. У неморалном и ненормалном друштву, ако сте му се прилагодили и ако сте у статистичком смислу као припадник већине “нормални”, у суштинском људском смислу ви сте ненормални.
Управо на овај друштвено структурисани дефект мисли Слободан Симић када метафорично говори о колективном лудилу. Ово масовно лудило, које дели већина грађана, представља неку врсту одбране и “спаса” од правог, клиничког, индивидуалног лудила, који таквог појединца стигматизује и изолује од већине.

Ко полуди у колективном лудилу,
значи да је добар тимски играч.

Симић је прави, достојан наследник Домановића. У његовим афоризмима и у овој књизи, доминира фигура Вође. И код њега је, не случајно, Вођа слеп.

Кад је Вођа слеп,
одговара му медијски мрак.

x x x

Колико видим све је у реду, рече слепи вођа.

Велики број сјајних афоризама у Колективном лудилу, посвећен је Њему – Једном човеку, Председнику, Господару, Владаоцу, Вођи – с разлогом, јер је Он средиште читаве друштвене патологије, извор готово свих невоља, зала, изопачености и лудила.
Његово име је забрањено изговарати, оно је табуисано, попут имена ђавола, демонског бића, звери јер постоји страх да ћемо изговарањем имена магијски призвати и само то опасно створење. Зато се за њих користе еуфемизми, уместо “ђаво” каже се Онај рогати, Нечастиви, Непоменик или уместо “змија” Непоменица. Постоји и други важан разлог. Разумљиво је да Он нема ни лично име ни своје лице, јер Он нема свој лични идентитет. Тај Један човек је тек фигура, социјална улога Моћног човека, човека-бога, који има сву власт у својим рукама, а ту улогу могу играти различити појединци. Ту је само битно да маса немислећих поданика верује да тај Један човек све зна, све може и да му без отпора, с дивљењем, препушта да одлучује о свему и свачему.

Један човек држи власт у својим рукама.
А остали држе подаништво у својим главама.

x x x

Већина мисли као један,
који већином не мисли.

А када се успостави такав симбиотички однос Вође и оданих поданика који му слепо верују и без размишљања га следе , јасно је куда друштво срља.

После колективног слепила
долази колективно лудило.

Вођа је велики манипулатор и демогог који “народу”прича оно што он воли да чује и непрестано обећава “боље сутра”. О томе наш сатиричар каже иронично:

Председник је поново нешто обећао.
Он уме да нас насмеје кад је најтеже.

Једна од мантри, коју Владалац непрестано понавља је да смо ми као земља “лидер у региону” по изградњи путева, по расту БДП, приливу страних инвестиција, најмањој стопи незапослености, висини просечне плате итд. итд. Он то понавља готово свакодневно, како би “народ разумео” колико је његова власт успешна и како би после безброј понављања људи поверовали да је то истина. А шта је, заправо, истина?
Истина је да смо лидери у безочном лагању наших политичара. Истина је и да:

Ми смо лидери у региону
по обожавању лидера.

Симићева поетика

Слободан Симић, изврсни афористичар, класик у овој области, изградио је своју особену поетику. Једна од битних њених црта је сажетост, маестрална вештина да се са минимумом речи каже максимално много.
Погледајте само ова два антологијска афоризма од по три речи.

Реалност је нереална.

x x x

Ријалити су надреални.

Они су кратки, али убојити, њихова значењска носивост и хеуристичка вредност је огромна, а мисаона дубина несагледива. У њима има више дубоких и луцидних сазнања и подстицајних увида, него у многим опсежним социолошким, економским и политиколошким студијама наше стварности.
Друга важна карактеристична црта Симићеве поетике је немилосрдност, жестина његове сатире, у којој превладавају горка иронија, љути сарказам и црни хумор. Наравно сатира је по својој природи, по канону жанра таква. Али по оштрини и разорности своје критике Симић је без премца у нашој сатири. Својим оштровидим погледом којим скенира суштину испод привида демократске фасаде, он детектује криминал, безакоње, неправду, бахатост и корупцију. А све то што добро види, Симић уме да јасно, ефектно и немилосрдно да разобличи, жигоше и подргне посмеху.

На изборима можеш да бираш за кога ћеш да гласаш:
за психопате, за тајкуне, за криминалце или за душевне болеснике.
То је демократија.

У симићевским црхохуморним, циничним афоризмима има неке љупке, уврнуте ироније, по којој непогрешиво препознајемо рукопис нашег афористичара.

Наш пут не води никуда,
али се свиђа туристима.

x x x

Не можемо вам дати лажну наду.
Разграбљена је!

А опет у некима од њих, понајбољим, има осим ироније, цинизма и неке сете, разнежености која је контрапункт немилосрдности.

И ово ће проћи.
Мислим, живот.

Сатира и смех као лек

Да би људи могли да изграде нормално социјално окружење које благотворно делује на ментално здравље, они морају прво да се суоче са истином у каквом свету они заиста живе и са истином о себи самима. Потребно је лишити их пријатних илузија да живе и уживају у “Златном добу”, а то није лако. Морамо знати колико су моћни психолошки механизми одбране и снажни отпори да се увиди непријатна истина. Ти механизми негирају, замагљују и кривотворе реалност зарад само привремене менталне анестезије, ублажавања симптома, кратотрајног олакшавања патње, али што је, дугорочно гледано, исувише скупо кошта. Они продужавају патњу, црпе менталну енергију, продубљује конфликте, а не решавају проблеме и не уклањају узроке психичких невоља. Управо ту, у савладавању патогених отпора да сагледамо непријатну истину и у очувању менталног здравља, своју драгоцену помоћ пружа нам сатира.
Смисао за хумор, иронију и сатиру повезан је са добрим увидом у себе, емоционалном равнотежом и психичким здрављем личности. Смех изазван сатиричним сагледавањем стварности представља делотворно средство васпостављања нарушене менталне равнотеже и мелем за исцељење душевних озледа. Он има ту драгоцену способност да омогућава појединцу да не забије главу у песак, да сагледа ругобну истину, а да истовремено очува психичку равнотежу и самопоштовање личности. Смех који је резултат отрежњујуће самоспознаје лечи депресију, ублажава душевну бол и амортизује неизбежне ударце окрутне судбине.