Naslov knjige: „Nama ne sviće ni kad ustanemo“
Autor: Milen Milivojević
Godina izdavanja: 2018
Izdavač: „Alma“, Beograd
Broj strana: 142
Tiraž: 300

Izbor aforizama

Imam izabranog lekara.
On me leči od izabranih političara.

Živim pod vedrim nebom.
I mnogo mi je bolje nego dok je
padala kiša.

Uzvišeniji smo od svojih ciljeva,
pa se nećemo ponižavati
da ih dosegnemo.

Sve kandidate na glasačkom listiću
zaokružio sam jednim potezom.
To je bio moj krug osumnjičenih.

Na izborima se više ne krade.
Stara vlast krade pre,
a nova posle izbora.

Srećom nije ostvareno ništa
od onog što smo obećali,
pa vam to ponovo obećavamo.

Lako je ministru koji je po prirodi glup.
On ne mora da izmišlja gluposti.

Kapetan mlati praznu slamu
da bi davljenici imali
za šta da se uhvate.

Prema otetom delu zemlje
ljubav je dvostruka.
Volimo ga i mi i otmičari.

Kad pogledam
ko je sve preživeo bratoubilački rat,
ne mogu da poverujem
koga sam sve promašio.

Ako nas neko napadne,
narod će prvo braniti vojsku.

Naš zločinac mora
da se vrati na mesto zločina.
Ovde drugih mesta nema.

Ne zaboravite gde smo stali.
Kad se okonča mir, nastavićemo.

Imali smo slavnu prošlost.
Slava joj!

Postigli smo nezabeležene uspehe,
pa su novinari pozvani na odgovornost.

Uhvaćen je na delu,
ali treba mu dati još jednu šansu.
Možda tada neće biti uhvaćen.

Preduzeće je zatvoreno,
ali se direktor brani sa slobode.

U kapitalizmu živim ilegalno.
Nemam nikakvog kapitala.

Lako im je da objasne
kako su se kriminalci obogatili.
Neka kaže neko
zašto sam ja siromašan.

Sve moje funkcije su u sukobu interesa.
I nijedna se ne predaje.

Bogati su nesrećni.
Za sreću je potrebno malo.

Ja sam osoba sa posebnim potrebama.
Zato što je moja penzija
ometena u razvoju.

Udarce odmah uzvraćam,
a dugove reprogramiram.

U mom gradu nema sirotinjske četvrti.
Postoji samo sirotinjska celina.

Ne zabrinjava me što hrana poskupljuje.
Ionako nemam šta da jedem.

Ima i dobrih strana što je svet
potresla ekonomska kriza.
Neka i drugi vide kako je nama stalno.

Ako naše najviše državnike nije stid
što ja ovako živim,
ko sam ja da se toga stidim!

Ja sam vidovit.
Štedio sam za crne dane
i oni su došli.

Strah je plašljiv. Zato ide s trepetom.

I poslednjoj budali je jasno
kako se ovde postaje prva budala.

Niko nam ne može stati na put.
Mi ne znamo kuda idemo.

Dužnost diplomatije nije da ćuti,
nego da ništa ne kaže.

Otkad sam se ugrizao za jezik,
držim ga za zubima.

Dignem glas da me ćuju.
I odmah spustim glavu da me ne vide.

Radujem se uvek pre vremena.
Posle uvek bude kasno.

Idem bogu na istinu.
Ovde se mnogo laže.

Ne mogu mi pomoći
ni oni koji vuku sve konce.
Meni treba konopac.

Nije bitno da li plačemo
od sreće ili od žalosti.
Važno je učestvovati.

Još ću ja imati šta da kažem!
To je moja poslednja.